Zašto sve tajne kriju ruke dirigenta

Dirigent je, kako kaže muzički komentator i novinar Norman Lebreht – „relativno nov muzički instrument“. Otkriven je vek posle klarineta i vek pre sintisajzera. Pojavio se iz narastajućeg orkestarskog zvuka koji je postao suviše masivan i složen da bi mogao sam sebe da kontroliše. Do dirigenata, muzika je funkcionisala po principu renesansne svestranosti – kompozitori su svirali, pevali, podučavali, a na neki način, kao deo ansambla i dirigovali.

Tokom devetnaestog veka izvođački virtuozitet nametnuo je potrebu izdvajanja jedne osobe koja bi uvežbavala hor ili orkestar za nastup, a na samom koncertu određivala takt, znake za dinamiku, početak odseka i fraza, a potom i za oblikovanje celokupnog muzičkog materijala. Ta osoba je, dakle, vodila muzičare kroz zapis i samim tim kreirala interpretaciju.

Prvi dirigenti u savremenom smislu bili su kompozitori koji su najpre dirigovali samo svoja dela, a potom i kompozicije onih kolega koji se nisu snalazili u tom poslu, jer ubrzo je postalo jasno da dirigovanjem ne može da se bavi svaki muzičar. Dirigent je pre svega morao da poseduje osobine vođe, da bi bio u stanju da stane pred ansambl i bude autoritet u grupi od 100 članova. Pritom, naravno i da raspolaže temeljnim obrazovanjem i vrhunskim osobinama muzikalnosti.

Profesija dirigenta evoluirala je kroz istoriju stilova od Vebera, Mendelsona, Berlioza, Vagnera, Malera, Riharda Štrausa do umetnika 21. veka kojima je dirigovanje jedini poziv. Poznavanje orkestra, tačnije zvučnih odnosa među instrumentima uvek se jasno čuje u delima i nepogrešivo pokazuje ko je od autora ujedno i dirigent. Ipak, tek je namenskom specijalizacijom za dirigovanje počeo razvoj ove profesije, a to je omogućilo i pojavu koja je obeležila drugu polovinu prošlog veka – doba velikih dirigenata. Reč je o izrazitim umetničkim ličnostima, koje uglavnom pamtimo kao autokrate, a čije su ruke oblikovale harmoniju celokupnog muzičkog sveta.

Među svim tim različitim umetničkim ličnostima neponovljivi su duh, snaga, kreativnost, pa i gotovo mitološko značenje Herberta fon Karajana. Njegovo ime nam govori još jednu značajnu stvar o muzici – da su velikim umetnicima dozvoljene životne, moralne i političke greške koje se običnim smrtnicima ne opraštaju.

Legendarni dirigent Berlinske filharmonije bio je slavan u tolikoj meri da je postao simbol teško dostižnih visina čitave profesije. Od položaja njegove glave i prepoznatljivih pokreta ruku do izuzetne ozbiljnosti u pogledu i gestovima, svaki deo njegove umetničke pojavnosti čini ga najboljim među najboljim dirigentima u istoriji muzike, gotovo vlasnikom zvučne slike nekadašnje Evrope i to i u istorijskom i u duhovnom smislu.

Karajan je bio elita i poreklom i činjenicom da je napamet znao sve Vagnerove opere i sve klasične simfonije. Ujedno, bio je i vozač trkačkih automobila, šampion u skijanju, pilot. Dobro je poznato da je malo ekspresije bilo u njegovom načinu dirigovanja, snimci i danas svedoče da se magija stvaranja muzike dešavala u hipnotičkom odnosu između njega i orkestra. U toj metafizičkoj sferi skrivena je i neslavna prošlost velikog dirigenta.

Karajan nije odoleo čestitkama harizmatičnog lidera jedne stranke koja je obećavala preporod uništene nacije. Bila je 1938. godina, kada se mladi umetnik Karajan rukovao sa vođom, a potom je regrutovan u redove regularne nemačke vojske. To je muzičara koštalo mnogih izjava i objašnjenja, a i poneke potpuno prazne sale u posleratnoj Evropi i Americi. Ali, Karajanova gvozdena volja i disciplina koju je umeo da nametne sebi i drugima, njegova težnja ka savršenstvu i dubokom pronicanju u tajnu muzike, njegov neprekriven elitizam stvorili dirigenta sa statusom nedodirljive ličnosti magičnih moći i vrhovnom božanstvu Olimpa.

Takva veličina direktno se odrazila na položaj njegovih kolega, stavila ih je u drugi plan. Međutim, možda nam je baš taj drugi plan dao uvid u pravu meru i značaj samog dirigovanja. Što se kvaliteta tiče, sve je postalo samo pitanje ukusa: Bernštajn? Ozava ili Abado? Mehta ili Šolti? Način interpretacije dela, odnos prema orkestru i komunikacija sa publikom čine razliku među njima. Tu su preciznost, promene tempa, izražajnost i dinamika, zaista postoji mnogo referenci koje čine dirigenta kompetentnim.

Harizma Valerija Gergijeva i njegova okrenutost lepoti tona je ono što je stvorilo veliki krug njegovih poštovaoca u svetu. Sa druge strane, Gustavo Dudamel je poznat i kao rok zvezda koja neizostavno i posvećeno traga za savremenim izazom u umetničkoj muzici. Imena dirigenata važan su deo prestižne izvođačke liste čuvenog Bečkog novogodišnjeg koncerta. Reč je možda i o nezvaničnoj listi najuticajnijih dirigenata današnjice, čiji redosled nastupa na sceni Muzikferajna govori mnogo više od pukog usmeravanja orkestra.

S jedne strane dirigenta određuje standardizovana, širom sveta usvojena manuelna tehnika koja vodi ka ekonomičnosti, preciznosti a zahteva potpunu nezavisnost leve i desne ruke i to se vežba kao svaki drugi instrument. Sa druge strane, ogroman je dijapazon dela koja dirigent mora da razume, rastumači i kojima mora da utisne lični pečat. Između te dve krajnosti nalazi se jedna uzbudljiva profesija čije je umetničko lice tokom koncerata potpuno nevidljivo za publiku.