Muzika i ideologije - od prinošenja žrtve do nota za industriju

Muzika je oduvek pod uticajem i politike i ekonomije, religije, obrazovanja, svih onih elemenata koji određuju i naše živote. Dok je to očigledno u književnosti, slikarstvu ili pozorištu, teško prevodiv jezik muzike ostavlja prostor za nedoumice u proceni njene humanističke poruke. U večnoj dilemi i pitanju da li muzika može da izrazi nešto drugo sem muzike same, suštinska je činjenica da društvene protivurečnosti utiču na takvo kodiranje. 

Pažljivim pogledom na ritam promena muzičkog jezika od praistorije do danas, nalazimo na fascinantne podudarnosti sa razvojem celokupnog ljudskog društva. U tom smislu moguće je jednu disonancu koja u određenom momentu osporava tonalitet, povezati sa revolucijom koja je u istom vremenskom okviru rušila carstva. Na koji način muzika deluje na istoriju teško je dokazati, ali je zato moguće saznati kako ideologije društva utiču na muzičare i muzičku umetnost.

Čuvena je kritika Konzistorijuma Arnštata upućena Johanu Sebastijanu Bahu, orguljašu njihove crkve,u periodu s kraja 17. i početka 18. veka, zbog ponašanja u privatnom životu, kao i zbog nedopustivog uvođenja "čudnih varijacija" u koral i spajanja nespojivih tonaliteta. Prekorevanje je Bah prihvatio sa dubokom poniznošću, a umetnički odgovor i poštovanje prema instituciji koja ga plaća sadržani su u delu Muzička žrtva.

Istorijska ilustracija ideološkog mešanja u muzičku umetnost mogla bi da bude i osnivanje Nacionalnog instituta za muziku 1793. u Francuskoj kako bi Kovent Republike podržao i podstakao snage branilaca jednakosti, a protiv muzike koja smekšava dušu sladostranim zvucima u salonima i hramovima. Određeno je da trgovi postanu koncertne dvorane kako bi se istakla i podstakla hrabrost branilaca domovine.

Kako je sve počelo? Muzičar je oduvek imao određenu moć da govori u prilog ili protiv društva. On je plemenski vrač i prorok. Ta pozicija starija je od svake društvene i državne hijerarhije. U antičkim civilizacijama je ili rob ili natprirodno biće koje pesmom kroti zveri, pomera planine, isceljuje bolesne. U feudalnom društvu - sveštenik ili skitnica, a crkva i dvor određuju dozvoljene muzičke forme koje mogu da učvrste poredak a da ne uznemire narod. Karlo Veliki ujedinjuje kraljevstvo uvodeći pod pretnjom smrtne kazne gregorijansko pevanje u sve crkve. Ričard Lavlje Srce plaća žonglere da po vašarima pevaju pesme u njegovu čast.

Sa razvojem društvenih odnosa, uloga muzičara postaje značajnija, a usložnjavaju se i zahtevi i mogućnost da na zahteve odgovori. Pojavljuju se polifonija, spektakl, opera... to je razlog što su amateri ostali na ulici da pevaju satirične pesme. U dvor ulaze profesionalci i postaju livrejisane sluge koje muzikom prate sve važnije događaje, od svadbe i krunisanja do sahrane.

Slabljenje plemstva najavljuju prvi javni koncerti sa plaćenim ulaznicama, Nova klasa vidi svoju legitimnost u prisustvovanju umetnosti koja je do sada bila rezervisana samo za elitu. Muzika prati ovaj zaokret radiklanom promenom stila, od složenosti visokoumne polifonije ka jednostavnosti, jer ako plaća, slabo obrazovana publika platiće za užitak koji joj je blizak. Napokon, kraj 18. veka priprema vladavinu novca kao kraljevstva buržoazije koja će muzičaru dozvoliti slobodu: da se povinjuje njenom ukusu ili da umre od gladi.

Zanimljiv je proces demokratizacije muzike koji prati težnja kompozitora ka nezavisnosti, ka životu stvaraoca slobodnog da misli. S jedne strane on je buntovnik koji ruši stege a sa druge on je zahvalni uživalac mecenstva ljudi iz visokih vladajućih slojeva. On se istovremeno i ljuti i klanja. Posvećuje sonate, kvartete i koncerte grofovima i krunisanim glavama, potom ih cepa, očajava pa piše nove i tako u krug. Jedni bez drugih ne mogu.

Nekoliko nedelja nakon izbijanja ustanka u Poljskoj dvadesetojednogodišnji Frederik Šopen napustio je Varšavu. Isforsiran, na brzinu izveden odlazak omogućio je njegov otac ne želeći da svog talentovanog i bolešljivog sina vidi na barikadama. Boreći se sa teskobom i lošim predosećajem, Šopen je iz tuđine slao pisma puna gorčine. Višenije umeo da uživa u zabavama koje su mu se nekad činile tako atraktivnim. U salonima prepunim bogatstva rešavao je svoja najdublja pitanja o povratku u domovinu.

Muzičari i društveni slomovi 

Rešenje koje je život nametnuo mladom Šopenu ponavlja se u sudbinama mnogih umetnika njegovog, ali i našeg doba. Odbivši da produži pasoš kao podanik tuđinskog carstva, Šopen je postao izbeglica. Koliko se to čuje u njegovim polonezama, mazurkama i baladama? Čuje se sve. Kao i u muzici drugih kompozitora koji su posle Šopena najavili velike društvene slomove. Kao i u muzici današnjih stvaralaca najrazličitijih nacionalnosti koji pišu muziku inspirisanu melosom svog porekla na najudaljenijim tačkama sveta.

Činjenica je i da su Vagner i Maler usložnjavali melodiju i harmoniju do ivice izdržljivosti tonaliteta, a Šenberg je podigao revoluciju prevratom dodakafonskog sistema. Eksplozija koja se dogodila u muzici najavila je kolaps kapitalizma, među muzičarima se vodio estetički rat, dok je čovečanstvo vodilo ideološke sukobe.

Tu započinje i do danas ne prestaje zajedničko vrenje umetnosti i života, a ono što je u 20. veku ostavljalo utisak najvećih seoba naroda nastavilo se i u 21. veku. Izbeglice i migranti, begunci iz sopstvenih života, reč je i o tragaocima za imaginarnom slobodom stvaranja, nekada su to bili Manuel de Falja, Bela Bartok, Sergej Rahmanjinov, danas je to čitava reka izvođača koja neprestano teče. 

U svim tačkama ljudske istorije kada se od muzike očekivalo da bude instrument vladajuće ideje, muzičari su imali suženi izbor. Ili bespogovorno priklanjanje takvoj ideji ili otvoreno odbijanje koje je počinjalo ekonomskim kolapsom, a završavalo propašću duše na štetu umetnosti. Najbolji primer su masovne pesme koje su i u našem nekadašnjem socijalističkom društvu oblikovale umetnički senzibilitet nametnutim metodama. Dvostruke igre muzičkih i ideoloških misli odredile su šizoidnu poziciju umetnika koji su, da bi preživeli, često donosili odluke da veselo pevaju iako ne misle tako.

Nasuprot svim saznanjima, nasuprot svim uglovima koji su osvetljeni i tako definišu stanje, rešenja se nisu promenila ni u današnjem kompjuterizovanom, digitalnom društvu. Dva su puta - ili stvarati prema zakonima umetnosti u raskoraku sa stvarnošću ili produkovati muziku za industriju zabave i anestezirano društvo.

Najnovija situacija govori o tome da egzistencija muzičara trpi ogroman pritisak. Na samom kraju pandemije koja utiče na svetske orkestre, performere i slobodne umetnike utisak je da se ne govori dovoljno o tome i da društvo okreće glavu. Kada će se grupe i pojedinci setiti da ne mogu bez muzike i kakvu saradnju će ponuditi muzičarima, ostaje da se vidi u vremenu koje dolazi. Istorija se ponavlja.