Predstava „Centralno groblje“ Herberta Friča – odgovori na životna pitanja su pod zemljom

Godine nisu ukrotile Herberta Friča. I dalje radi neustrašivi teatar, izbegava poznato i avangardno, opstruiše očekivanja kulturnog pogona. Fričov manirizam je u izbegavanju teksta i reči, što sve iritira publiku nemačkog govornog podruja, istorijski naviklu da scenske umetnosti meri prema stihovima Šilera i Getea.

Neme inscenacije Herberta Friča, kao što je ova, poseduju drugi kvalitet – one su flaširane ljudske emocije.

„Teatar je za mene prevashodno muzika. U takvom okviru onda nastaju prostori transcendentnog. Ali to stanje ne može jednostavno da se naruči. Pozorište nekad uspeva da se otvori u transcendentno, nekad ne. Ja to radim preko rituala i ritualizovanih proba. Kao kad se otvori vino, i pusti da „radi“ na vazduhu kako bi razvilo puni ukus“, kaže Herbert Frič.

Pre tačno 150 godina su komunalne vlasti Beča naredile zatvaranje i prekopavanje gradskih grobalja i otvaranje jednog velikog, Centralnog, tada van gradskih granica. Skoro da nije izbila revolucija.

Frič sada zahvata u bečku tradiciju "pompfineberer", reči koju je lokalni dijalekt preuzeo iz francuskog, a označava livrejisane predvodnike pogrebnih ceremonija.

Fričovi Pompfineberer su u prvom delu predstave grobari, u drugom mrtvi koji se noću dive svetlima grada u daljini, a u trećem – zbunjeni živi u bojama barbika i žvakaćih guma.

„Kod Herberta nikad ne sme da bude previše mračno i bezadežno. On uvek i u najtežim temama uspe da pronađe boje, da izvuče komiku, što onda širi spektar scenskih umetnosti. Njega kod ljudi pre svega zanima pokušaj i neuspeh, traži greške, slabosti i deficite. A kako smo mi ljudi, i nama se na sceni dogadjaju sve te stvari, što se automatski ugrađuje u predstavu“, navodi profesorka književnosti Sabine Haupt.

Šta je režiser hteo da pokaže, da je smrt greška?

„Ne, nikako greška. Rekao bih smrt je interesantna, kad je to ne bi unizilo. Mi potcenjujemo vlastita sećanja na nekoga koga više nema: Na koji način menja kvalitet života to što mislimo na nekoga ko više nije, navodno nije, ali na neki način ipak jeste, jer ostaje stvaran za nas“, ističe Frič.

Da li je smrt katarzični momenat svake ljudske kulture? Na individualnom planu, da li je uteha? Na društvenom, da li je smrt veliki nivelator koji briše sve razlike? Snažna Fričova režija koja postavlja suštinska pitanja čiji su odgovori – pod zemljom.