"Mood" – nova izložba Miše Filipovca

Mišo Filipovac pripada mladoj generaciji srpskih umetnika, a već ima zavidnu biografiju. Akademski obrazovani slikar, pristigao do doktorskih studija i radnog mesta asistenta na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu, sa nizom zapaženih samostalnih izložbi i impozantnim brojem kolektivnih, ističe likovni kritičar Vesna Todorović.

Rano se odlučio da svoj talenat i kritički pogled na svet ispoljava kroz tradicionalni medij crteža. Odlikuje ga lakoća, tačno zapažanje, poetski pristup i moderna postavka.

Uvid u Filipovčev umetnički doprinos i veoma pozitivno vrednovanje, rezultat su višegodišnje profesionalne saradnje, dodaje Todorovićeva.

Akademik filmske umetnosti i nauka, autor i urednik emisije Kvadratura kruga Branko Stanković kaže da Filipovac svojim crtačkim umećem prikazuje ženu onakva kakva u stvari i jeste, u svim njenim ulogama, izrazima i moćima, čas kao majku, čas kao čednu ženu, čas kao gejšu, čas kao ikonu, čas kao ljubavnicu.

"Iako se na svakom njegovom crtežu žene u pozadini ne vidi muškarac, on se nazire i podrazumeva čime nam Mišo upućuje poruku da je to nerazdvojno dvojstvo, jer ako je žena zemlja, onda muškarac mora biti nebo, jer zna se ko rađa a ko donosi plodnost zemlji", dodaje Stanković.

Originalnost u otkrivanju novih psiholoških i estetskih stavova, svakako se ogleda u radovima mladog umetnika Miše Filipovca.

U portretisanju njemu najbližih osoba, Mišo preobražava sve one puke materijalne datosti trenutka, u jednu ljupkost zabeleženog kadra. Na taj način, autor se ograničava na zapažanje i predstavljanje, jednog jedinstvenog reda doživljaja.

Veza svih elemenata slike, ukazuje kako na plastičke, tako i na poetične momente. Ovde portreti ne služe kao sugestija u izmirenju temperamenata, nego upravo suprotno, tu su zarad naglašavanja različitosti, i nepredvidivosti u beleženju jednog krucijalnog trenutka.

Naime, upravo ta nepredvidivost određuje tok umetnosti, pa je, čim se radi o invenciji, svaka sličnost (u ovom slučaju na licima) varljiva.

Mišova spretnost u radovima je psihološkog, a ne tehničkog reda. Njegov način rada ne ostaje potpuno klasičan, suština motiva i detalja na crtežima je često i pod pozorišnim uglom gledanja, ali i zapanjujuće bliska filmu. Dakle prikazujući formalni realizam teatra i kinematografije, autor unosi modifikovane i raznovrsne tkanine i materijale, oblačeći portretisane u jedinstvene kreacije.

Dinamiku slici daje, kako upravo zabeleženi trenutak drame ličnosti, u svojoj složenosti i dubini, tako i kontra-svetlo. U crvenoj seriji portreta, takav način osvetljenja zapravo ukazuje na zabeleženu atmosferu, na neopipljivi dah prostora.

Portretisani su zatečeni u svojoj najkarakterističnijoj navici. Gubljenjem obrisa, minimalizmom u izrazu, autor načinje problematiku crteža, skrećući pažnju na nov aspekt shvatanja subjekta.

Karakteristika Mišovih crteža je i ta da u nekim segmentima, boje skoro da i nema, dok se linija često gubi u haotičnosti. Poput Dejvida Hoknija, crtež je za Mišu jedno od sredstava za proučavanje trenutka i osećanja. To je zapravo jedan vid humanističke metode, ne puko podražavanje zabeleženog momenta.

Dakle, sa crtežom, kao modulom za određivanje karaktera, Mišo podređuje detalje opštem utisku, i apriori, beleži gestove, ne poze, na taj način dostižući vrhunac esteskih konvencija.