Dželetović: Priča romana „Srpsko srce Johanovo“ i filma „Žetva“ je pomen žrtvama

Među polomljenim nadgrobnim pločama i razbacanim krstovima na groblju u srpskom selu na Kosovu i Metohiji, stajao je čovek koji kao da ne pripada ni tom vremenu ni mestu. U tamnom kaputu, sa držanjem aristokrate, posmatrao je sahranu Srpkinje koja je, posle pretrpljenog silovanja od strane albanskih ekstremista, digla ruku na sebe. Nije bio član porodice. Nije bio ni meštanin. Bio je Nemac. I nosio je srce Srbina sa Kosova.

Ovo nije samo scena iz filma Žetva koji se prikazuje u bioskopima širom zemlje, već istiniti događaj, nakon kojeg je, kako je rekao za Radio Beograd, pisac Veselin Dželetović dobio inspiraciju da napiše poemu Srpsko srce Johanovo, iz koje je kasnije proizišao istoimeni roman.

Čovek je došao na Kosovo i Metohiju i rekao da nosi srce našeg Jovana

Nemac, kojeg je pisac u romanu nazvao Johan, dolazio je na Kosovo i Metohiju u više navrata, vođen potrebom koju ni sam nije umeo da objasni – da pomogne porodici čoveka čije srce nosi.

„Čovek je došao i rekao da nosi srce našeg Jovana“, seća se Dželetović i dodaje da je nakon tog događaja počeo razgovor sa, tada, nepoznatim čovekom, koji je trajao tri godine. Jedan susret promenio ga je zauvek.

„Johan je stigao do kuće opasane bodljikavom žicom, pod stražom. Naslonio je dlanove na žicu, ne primećujući da mu se bodlje usecaju u kožu. Iz dvorišta mu je prišao dečak. Kada mu se približio na metar i pogledao ga u oči, Johan je osetio snažan bol u grudima. To srce je htelo da iskoči napolje. Da li je prepoznalo sina svoga ili je to bila autosugestija – to nikada nećemo saznati“, govori Dželetović.

Taj prizor je, kaže Dželetović, iz njega „izleteo“ u stihove. U tom trenutku nije bio svestan da piše o trgovini organima. Pisao je o čoveku, o bolu i o neobjašnjivoj vezi.

Tek kasnije, kada su se u javnosti pojavili međunarodni izveštaji o trgovini organima na Kosovu i Metohiji, shvatio je, kako kaže, razmere priče o kojoj je zapravo pisao i koja je danas pretočena u film.

Reditelj Pol Kamf je poslao svoje ljude na Kosovo i Metohiju da provere istinitost romana

Godinama su stizale ponude da se po romanu snimi film. Autor ih je odbijao, plašeći se da se priča ne pretvori u propagandu. Prelomni trenutak dogodio se kada je producent Dragan Ivanović predložio da projekat rade strani autori.

Reditelj Paul Kampf pročitao je knjigu tokom leta avionom i odmah poželeo da je ekranizuje. Ipak, pre nego što je potpisao ugovor, poslao je svoje saradnike na Kosovo i Metohiju sa zadatkom da provere da li su navodi iz romana istiniti.

„Tek kada se uverio da je sve tačno, pristao je da potpiše ugovor“, kaže Dželetović.

Tokom rada na filmu Žetva, prema rečima autora, reditelj je primio više od hiljadu pretećih poruka. Pojedini glumci su napustili snimanje uprkos ugovornim obavezama.

„Rekli su – ovde nije u pitanju naša karijera, već naš život,“ govori Dželetović.

Priča kao pomen stradalima

Roman i film, ističe Dželetović, nisu nastali da bi optuživali, već da bi sačuvali sećanje na stradale „u doba mira, pred očima sveta“.

„Istina je kao voda. Nađe svoj put i širiće se polako“, smatra Dželetović.

Priča o Johanu, dečaku i jednom srcu koje kuca daleko od svog zavičaja, za autora je način da se kroz ličnu sudbinu govori o onima čija imena, kako kaže, ne smeju da budu zaboravljena.

Srbi na Kosovu i Metohiji ne žive, oni tamo traju od jedne nevolje do druge

Govoreći o svakodnevici Srba koji su ostali, pisac navodi primere koji, kako kaže, najbolje oslikavaju njihovu upornost.

U selu Belo Polje kod Peći, upoznao je čoveka koji četvrti put zida kuću, jer su mu je tri puta rušili. Upoznao je i staricu koja sama živi u neprijateljskom okruženju. „Nisam sama, sa mnom je Bog“, rekla mu je.

„Srbi na Kosovu i Metohiji ne žive, oni tamo traju od jedne nevolje do druge. Ali traju i trajaće. Tamo je sve srpsko i taj narod tamo zna zašto neće da napusti te prostore. Ne možete protiv takvih ljudi i o njima želim da pišem”, poručuje Dželetović.

Najbolnije je, kaže, to što porodice nestalih i dalje čekaju. „Oni još veruju da su njihovi najmiliji živi i da će se vratiti.“