Muharem Bazdulj: Nisu se sve komšijske priče završile negativno, neki ljudi su sačuvali ljudskost

Priznanje ste dobili i od kolega pisaca koji su vam dodelili ovu veliku nagradu „Vladan Desnica“. Koliko ova recepcija vašeg dela od kolega znači Vama kao piscu i na koji način?

– Znači mi mnogo, iskreno. Ja sam imao tu specifičnu situaciju da prvo doživite jednu radost da uđete u finale, pa onda doživite frustraciju da iz tog finala izađete kao gubitnik, nekoliko puta. I onda u toj hronološki poslednjoj nagradi, koja zaključuje književnu sezonu, napokon vi budete dobitnik.

I sad bez ikakve kurtoazije, upravo zbog ove specifične situacije da su članovi žirija takođe pisci, takođe ljudi koji u svom vlastitom iskustvu imaju tu specifičnu autorsku poziciju, koju ja zaista na najelementarniji ljudski i autorski način cenim, mislim svih njih devet, ali recimo da kažem Vladimira Tabaševića, Gorana Gocića, Vuleta Žurića i tako dalje, i Dušana Kovačevića kao predsednika, da od njih devet, osam je glasalo za mene. To je za mene velika i privatno i autorski satisfakcija. I daje mi jedno, da tako kažem, dodatno autorsko samopouzdanje, da su baš ti ljudi od jedne, čini mi se, respektabilne produkcije u prošloj godini izabrali moju knjigu.

Priču romana gradite iz ugla bosanskog predratnog komšiluka. Na neki način on je i rekonstrukcija jednog, da tako kažemo, izgubljenog sveta, ali upravo mladić koji odrasta u jednom takvom komšiluku je vaš junak. Kako biste ga definisali? Šta možemo reći šta je njegovo veliko delo u ovom sveopštem balkanskom haosu?

– Ja sam roman započeo sa idejom da to bude više roman atmosfere nego roman radnje. Mene je zanimalo taj, što Vi kažete, bosanski komšiluk… Imam jednu anegdotu koju volim da pričam i koju često ljudi uzimaju kao vrstu testa. Moja porodica, kada smo odlazili na more, pre rata, mi bismo uvek komšijama ostavili ključ da zalivaju cveće dok mi nismo tu. I to je bio neki simbol, čini mi se, potpuno autentičnog poverenja. I onda ta vrsta poverenja u komšiluku je izgubljena posle. Čak nije morala imati veze, jednostavno, ljudi su bili bliži jedni drugima.

I ja sam krenuo da pišem to i onda sam, to sam isto pomenuo u nekoliko razgovora, potpuno slučajno sam negde u svom komšiluku, novobeogradskom, sreo čoveka koji me prepoznao sa, čak ne sa televizije, nego sa Jutjuba, koji živi u jednoj prekomorskoj zemlji i on me pozvao na piće. On mi je ispričao svoju životnu priču i udar njegove životne priče je bio taj jedan detalj koji je meni bio nezaboravan i opsesivan.

To je bio taj moment gde se on našao u situaciji da u vreme početka rata, početkom 1992. kada više nema nikakve moguće komunikacije između Beograda i Srbije i ovog dela Bosne i Hercegovine koji kontroliše vlast armije Bosne i Hercegovine, da ne kažem muslimanska vlast, na VMA leži jedna njegova komšinica muslimanka koja umire.

Ali ovaj čovek se potrudio, bez ikakve obaveze, osim unutrašnje obaveze, da toj ženi obezbedi sahranu. I ja sam onda shvatio da taj moj roman atmosfere može da ima i, uslovno rečeno, intrigantnu priču, da ima zaplet. Onda sam taj zaplet, koji mi je taj čovek nesebično ispričao i na neki način darovao, ugradio u svoju knjigu.

To je čini mi se taj jedan detalj koji postoji koji nije jedinstven, imate vi u ratu u Bosni sličnih primera, ali meni se čini, često kada se govori baš o ratu u Bosni, ima onih čuvanih anegdota kad je na sudu u Hagu neko rekao, ovaj kao bio dobar čovek, dok se nije odao genocidu.

Ali hoću da kažem nisu sve komšijske priče završile negativno. Neki ljudi su sačuvali tu ljudskost. I meni je bilo stalo, upravo zato što je u našoj epohi fokus na negativnim primerima i na lošim pričama, da ispričam jednu priču o dobroti.

Vaš junak nekako beži od sebe, beži od svega, ako čovek uopšte može da pobegne od svega. Može li naša književnost da pobegne od ratnih tema i da li se slažete sa tvrdnjom nekih kritičara da je tek sada došlo vreme da možemo na pravi način da govorimo o literaturi koja nas suočava sa temom rata na tlu bivše Jugoslavije?

– Pre možda nekoliko godina Gonkurovu nagradu, najveću francusku nagradu, po kojoj je i modelovana Ninova nagrada, dobio roman o Drugom svetskom ratu. Vi imate i u ruskoj književnosti, i u engleskoj, romane koji se tiču jednog rata koji se završio pre 80 godina. Naš rat je mnogo svežiji, a ono što bi bilo pogrešno je da je to jedina tema. Ali isto tako bi bilo pogrešno da je to tema koja se potpuno izbegava.

Tako da se prošle godine desilo da je ta tema rata devedesetih bila u fokusu, a već mislim da će ove godine verovatno krenuti drugo. Zaista, to sam često puta isticao, generalno unutar srpske kulture i srpskog društva, mislim da srpska književnost doseže neke značajne standarde i kad bi nam neke druge oblasti socijalnog života bile dobre kao što je dobra književnost, mislim da bi nam generalno društvo bilo bolje.