Prof. dr Jovan Popov dobitnik nagrade „Nikola Milošević“

Žiri za nagradu „Nikola Milošević“, koju dodeljuje Radio Beograd 2 za najbolju knjigu u oblasti teorije književnosti i umetnosti, estetike i filozofije objavljenu u prethodnoj godini, odlučio je da priznanje dobije prof. dr Jovan Popov za delo ,,Gordi i ponizni: Paradoksalisti Fjodora Dostojevskog". Tim povodom prof. Jovan Popov, istoričar i teoretičar književnosti i redovni profesor na Filološkom fakulutetu Univerziteta u Beogradu, gostovao je u Kulturnom dnevniku.

Проф. др Јован Попов добитник награде „Никола Милошевић“

Najpodsticajniji paradoks u likovima Dostojevskog bio Vam je spoj gordosti i poniznosti. Šta je ključno kada govorimo o ovim unutrašnjim osobinama junaka? Poniznost i poniženost nisu isto i to naglašavate u svom delu?

– Tako je, to je pre mene naglasio Andre Žid. Jer poniženost je socijalno stanje, to je nešto što čoveka unižava, što ga degradira. Poniznost je, međutim, čak vrlina, naročito u hrišćanskom smislu. Ono što je mene posebno zanimalo to je taj spoj. Ranije smo imali uočeno još u 19. veku, prvi kritičari Dostojevskog poput Dobroljubova, uočili su da u njegovoj literaturi figuriraju ponizni i gordi, da se oni sučeljavaju. Međutim, već u Zapisima iz podzemlja, to je prvo od njegovih velikih dela, javlja se taj spoj i zato on tog junaka zove paradoksalistom. To je ono što sam ja onda pokušao da primenim na većinu njegovih junaka, taj spoj gordosti i poniznosti koji je fascinantan.

Protivrečnost u ljudskom biću uočili ste u različitim tipovima likova i njih ste u ovoj knjizi podelili u tri grupacije: sluge, lakrdijaše i erotičare. Od slugu je sve krenulo, dok su lakrdijaši specifičnost Dostojevskog. Kod erotičara smo analizirali i ličnost samog pisca. Kako se odnos gordosti i poniznosti menja u zavisnosti od grupacije koje ovde opisujete?

– Pokazao sam na primerima slugu, poglavlje koje je intonirano malo književno-istorijski pa i društveno-istorijski, da tu imamo dva tipa. Imamo one starovremenske sluge koji su vezani za gospodare, koji su potpuno potčinjeni i odani. I one moderne sluge, savremene, koji su pismeni, koji su samosvesni i kod kojih se javlja ta gordost. I opet, u pomenutim Zapisima iz podzemlja, to je ono što je interesantno, da sluga preuzima zapravo dominaciju nad gospodarom.

Kod lakrdijaša je specifično to što imamo od onog karnevalskog tipa lakrdijaša, kakav zapravo poznajemo iz narodne književnosti, iz te karnevalske tradicije. Kod Dostojevskog se pojavljuju ovi intelektualni lakrdijaši, koji su nosioci humora, koji su duhoviti, pogotovo kad se nađu zajedno. A s druge strane imamo ove demonske lakrdijaše, lakrdijaše koji su obesni i koji zapravo uzrokuju zlo. I to je sad čitava jedna paleta, jedan repertoar lakrdijaša koji se tu javljaju.

I kod erotičara, s druge strane, tu je interesantan taj odnos patološki koji se javlja među likovima, naročito u formama sadizma, mazohizma, pomalo fetišizma… Ima od svega pomalo. Analizirao sam pojave kao što su donžuanizam, analizirao sam pojave homoseksualnosti, latentne, ali i one otvorene u Njetočki Njezvanovoj gde je odnos dveju mladih žena tog tipa.

Nagrada „Nikola Milošević“ je jedina nagrada za teorijsko stvaralaštvo u oblasti kulture i umetnosti. Profesor Milošević je bio prvi predsednik žirija i predavao je na istoj katedriji na kojoj vi sada predajete. Nekada ste i vi bili deo žirija za ovu nagradu. U čemu je po vama značaj ove velike nagrade?

– Značaj je vrlo veliki, upravo ste to i rekli. To je i najvažnija nagrada u ovom domenu filozofije, nauke o književnosti uopšte. Nešto što se kao tako profilisalo i zadržalo, zahvaljujući pre svega tome što je i Nikola Milošević bio jedan od utemeljivača i prvi predsednik tog žirija. Nagrada je ponela njegovo ime posle njegove smrti i predstavlja neku vrstu omaža i čuvanja uspomene na profesora Miloševića, ali i na sve ono što je on uradio i na discipline koje je on utemeljio. Između ostalog, recimo, psihologija znanja je jedna od njegovih disciplina.

Za mene, naravno, posebno, ima i neku emotivnu i sentimentalnu vrednost. Nikola Milošević je bio moj profesor, a počeo sam da radim na Filološkom fakultetu mesec dana pre njegovog odlaska u penziju. Tako da smo se tu negde susreli. Danas sedim u kabinetu u kojem je on nekada sedeo.