Erik-Emanuel Šmit: Nisam onaj koji život provodi govoreći svetu doviđenja već koji mu govori dobar dan

Treći put ste u Beogradu. Koliko vam znači dolazak ovde?

 – Treći put sam u Beogradu! Kraj oktobra, lepo je vreme i zaista volim da se vraćam u Beograd, jer ovde osećam tu srdačnost, dobrodošlicu i toplinu.

Knjiga Drugi i život Adolfa H. zapravo predstavlja alternativnu istoriju – šta bi bilo, kad bi bilo. Kako bi svet izgledao da je Adolf Hitler uspeo da upiše likovnu akademiju?

– Ideju za ovu knjigu sam dobio jednog dana kada sam bio u poseti Beču povodom premijere jednog od mojih komada. Tu sam upoznao studenta koji me je proveo kroz ceo Beč. I onda, u jednom trenutku kada smo prolazili ispred Akademije likovnih umetnosti, taj student mi je rekao: „Ovo je akademija na kojoj je Hitler pokušao da upiše slikarstvo“. Zamislite šta bi bilo da nije odbijen, da je primljen na tu akademiju?

Ja sam, u stvari, u tom trenutku shvatio da bi to bila odlična ideja za roman i zato sam zamislio tu alternativnu priču.

Roman ima dva toka, „pao“ ili „položio“, i dva junaka. Jedan je Adolf Hitler, koji nije uspeo da upiše akademiju i, po autoru, iz frustracije želeo da ovlada svetom.

– A ovaj drugi, koga sam ja nazvao Adolf H., radio je na sebi. On je preduzeo na neki način jednu vrstu psihoterapije tako što je tu psihoterapiju primenjivao uz pomoć umetnosti, ali i sa zamišljenim susretom sa doktorom Frojdom. I počev odatle, on je u stvari jedan sasvim korektan, ispravan čovek. Onda bi 20. vek izgledao potpuno drugačije da se to tako desilo.

Erik-Emanuel Šmit je jedan od najpoznatijih dramskih pisaca današnjice. Njegovi komadi igraju se u 50 zemalja sveta, a dobro su poznati i pozorišnoj publici u Beogradu. Zbog toga je u Madlenijanumu organizovano specijalno izvođenje njegovog komada Da krenemo ispočetka, u režiji Andree Ade Lazić, kojem je prvi put prisustvovao i autor.

– Vrlo mi je prijatno i potresno na neki način da vidim da, na primer, tokom predstava koje su rađene po mojim komadima, bilo da je to u Tokiju ili ovde u Beogradu, publika iskazuje emocije potpuno na istim mestima. Mi smo svi stvoreni od istih pitanja, od istih upitanosti, od istih strahova i to je, u stvari, nešto što me umiruje.

Često pišete o religijama, to je Vaša veoma važna tema, ali kada je reč o Vama i o Vašem osećanju boga i religije, jedan događaj iz 1989. u Sahari je, zapravo, bio presudan.

– Ja sam rođen kao ateista, u porodici ateista. Moj profesor filozofije, Derida, bio je ateista. Napisao sam tezu o Didrou, koji je bio ateista. Dakle, izašao sam potpuno iz jednog ateističkog miljea. Ali onda jednom, prilikom boravka u pustinji Sahari… Ja sam u Saharu ušao kao ateista, a iz nje sam izašao kao vernik.

Kako se to desilo? Jedne noći ostao sam preko trideset sati sam pod zvezdama, bez hrane i bez pića. Ali umesto straha, ja sam osetio jedno ogromno poverenje i osetio sam veru u postojanje nekog višeg bića. I onda posle toga osetio sam i potrebu da istražujem različite religije, da vidim da tamo ima zaista ljudi koji su mi slični, zato što sve religije u sebi, u stvari, imaju u svojoj osnovi neku mistiku i neku tajnu. I po tome smo svi mi slični.

Kako bi glasio Vaš životni moto, da li ga imate?

– Imam moto, a to je da treba živeti svaki dan kao da je u pitanju prvi put. Znači potpuno suprotno od onoga što je govorio Tolstoj, koji je smatrao da treba živeti svaki dan kao da je poslednji u životu. Ne, ja nisam onaj koji provodi život govoreći svetu doviđenja već koji mu govori dobar dan, koji pruža ruke, koji se otvara ka svetu, koji je uvek spreman da dočeka, znači uvek entuzijasta. Tako da za mene živeti svaki dan kao da je prvi put u životu je moj moto.

Erik Emanuel Šmit voli da piše i za decu jer su ona, smatra, spontani filozofi koji još imaju moć čuđenja i želju da postavljaju pitanja, pa je na Sajmu predstavio i dve slikovnice za najmlađe, Sebično slonče i Ostrvo slobode.