Voli da crta i igra odbojku, dok u međuvremenu završava roman o Drugom svetskom ratu – desetogodišnja Mila kaže da je prvi pisac u familiji

Omiljena knjiga joj je Anđeo sa jednim krilom domaće spisateljice Ljiljane Šarac, a počela je da piše „iz dosade“. Prvo razmišlja o nekoj temi, najčešće o devojčicama svog uzrasta, a onda, tu „prvu verziju“ izmeni i „prenese na papir“. Smatra da je dar za pisanje dobila rođenjem, pošto u njenoj familiji dosad nije bilo pisaca.

Sasvim obična spolja i potpuno neobična u dubini duše, Mila pleni svojom jednostavnošću i ozbiljnošću s kojom razgovara, poput velikih pisaca i iskusnih govornika. Od svojih vršnjaka, 10-godišnjaka, možda se, ipak, pomalo razlikuje – po broju pročitanih strana.

Reci mi, Mila, kako si došla na ideju da napišeš roman?

-Pretprošle godine, kada sam bila na moru, ja sam razmišljala o nekoj devojčici koja voli plivanje i ima najbolju drugaricu. I tako, oktobra te iste godine, krenula sam da pišem ovu knjigu. Tada sam imala osam godina.

Osam? Neka deca jedva da nauče da čitaju, a ti si već napisala knjigu, sa osam godina. Koliko si knjiga morala da pročitaš da bi uopšte dobila ideju da nešto napišeš?

-Ja leti tako dosta čitam, oko deset i više knjiga. Najviše volim da čitam neke događaje iz pravog života, takve dece godina kao ja otprilike. I o tome je moja knjiga, o stvarnom životu. I te knjige su mi bile nekako malo i inspiracija da pišem. Neki događaji u tim knjigama, preokreti i tako. Volim to baš da čitam. Ima u jednoj knjizi, na primer, jedna devojčica je bogata i sve tako, i onda odjednom izbace njenog oca s posla, i onda mora da se preseli. I tako ti preokreti, kao u pravom životu.

Kako si uopšte izabrala da to bude roman, da ne budu pesme, priče...?

-Meni je zanimljivije i da čitam i da pišem priče o nekim devojčicama. I tako nekako mi je palo na pamet da napišem taj roman o jednoj devojčici, u puno poglavlja.

Videla sam da si ti sa četiri godine naučila da čitaš i da pišeš. Ko te je naučio?

-Jesam, sa četiri godine sam naučila. Pa, ja sam sama htela. Rekla sam: „Mama i tata, ja hoću da naučim da pišem.” I onda su me oni učili ćirilicu, a sa pet ili šest godina naučila sam latinicu. Ovako kad vidim neke znakove, tako pitam mamu i tatu: „Mama, šta ovo piše? Tata, šta ovo piše?” I onda sam tako nekako naučila. Svako veče pre spavanja mama i tata su mi čitali kao neke dugačke, nisu baš dugačke, od četrdeset stranica sa slikama, neke Diznijeve priče, a sa pet ili šest godina čitala sam neke kao Vinksice, nešto tako, ne znam šta sam čitala. To sam bila prvo pročitala, mada mi to sad nije zanimljivo.

A šta ti je sad zanimljivo? Da li događaji u vezi sa školom i decom tvog uzrasta ili se tu pojavljuju i malo stariji?

-Pa tako, ti događaji u pravom životu. Ova devojčica u knjizi je imala isto godina koliko sam ja imala dok sam pisala.

O čemu govori tvoja knjiga?

-Ta jedna devojčica ima najbolju drugaricu, Višnju. Ta glavna junakinja je Emilija i njen san je da krene da trenira plivanje. Ali njeni roditelji joj ne dopuštaju, saznaćete u knjizi zašto. I onda ona sa najboljom drugaricom, njena najbolja drugarica joj pomogne da ona krene da trenira plivanje. Ali se onda suočava sa mnogo izazova, strahova i tako. Ima tamo neki dečak koji joj se smeje, vršnjačko nasilje joj se dešava tamo.

I onda se ona bori sa tim?

-Da, sa najboljom drugaricom Višnjom.

Ona priča drugarici o svemu tome što joj se dešava?

-Da, jer joj je drugarica najveća podrška.

Počela si da pišeš roman o Drugom svetskom ratu, kako sad o tome razmišljaš? To je bilo davno, davno.

-Ne znam, nešto me je nateralo tako o prošlosti da razmišljam. To je jedna devojčica koja je veoma rano izgubila roditelje i onda ona živi u sirotištu. I onda ona uskoro sazna… Ušunja se u kancelariju direktora i nađe svoje kartone i pročita da ona, u stvari, ima sestru koja živi daleko. I onda ona krišom, noću, izađe iz sirotišta i krene na put do njene sestre.

I to se sve dešava za vreme Drugog svetskog rata? Jesi li ti učila nešto u školi o Drugom svetskom ratu?

-Ne, pa ja sam četvrti razred.

Odakle ti onda ideja da to bude baš Drugi svetski rat?

-Ne znam, samo mi je palo na pamet.

Kome prvo daš da pročita tvoj tekst kad napišeš, tu prvu verziju?

-Ja nisam napisala prvu verziju, ja sam prvu verziju samo u mojoj glavi smišljala, i nisam je nikome pričala. I onda, tek kad sam počela da pišem, ja sam mislila: „Pa, ova verzija je loša, smislila sam nešto drugo“, malo sam je izmenila. I onda, čim napišem prvo poglavlje, pročitam mami i tati. I onda svako sledeće isto čitam mami i tati.

Kad sedneš da pišeš, koliko to onda u toku dana traje?

-Zavisi od toga koliko je dugo poglavlje. Može neko da traje sat vremena, a neko mogu da pišem dva dana.

Onda, znači, sediš dva dana po ceo dan i pišeš?

-Ne, ne po ceo dan, nego ja se i odmorim malo. Tako, ako je dugo poglavlje – na primer, u mojoj svesci, jedno poglavlje bilo je devet strana ili tako nešto – ja to dugo pišem.

To znači da sediš po dva, tri, četiri sata i pišeš?

-Jeste, jeste, jer ja tako volim.

A imaš li još neku vanškolsku aktivnost?

-Da, baš volim da crtam i igram odbojku. I, naravno, kao i sva deca, volim da se družim napolju sa najboljom drugaricom i ostalim drugaricama.

Hvala ti, Mila, na razgovoru. Bilo mi je zadovoljstvo.

-Ništa. Hvala Vama.

Mila sebe s pravom smatra piscem, i to prvim piscem u familiji. Osim romana Moć prijateljstva, napisala je i bajke, u kojima princeze vode glavnu reč, i nada se da će i one biti uskoro objavljene. A roman o Drugom svetskom ratu iz pera desetogodišnje devojčice čekamo s nestrpljenjem.