Milivoj Pavlović: Sada je vreme da se „plati“

Osim slikarstva i grafike, bavi se skulpturom u javnom prostoru i grafičkim oblikovanjem. Izlagao je na više od 30 samostalnih i većem broju grupnih izložbi u Srbiji i inostranstvu.

Osnivač je pokreta Topiary Art Trust (TAT). Sa grupom TAT i samostalno izveo je devet javnih projekata u srpskim gradovima. Organizovao više izložbi francuskih slikara u Srbiji. Jedan je od koordinatora projekta „Stvarati zajedno Srbija-Kanada“ 2017-2018 u saradnji sa Univerzitetom Troa Rivijer u Kvebeku, kao i projekta "Nature is my Homeland" sa Akademijom „Jan Matejko“ iz Krakova.

Za RTS govori zašto treba povezati estetiku, etiku, ekologiju i ekonomiju, a reč priroda piše sa velikim početnim slovom.

Pandemija korone odložila je Vaše samostalne izložbe u Beogradu, Berlinu i Krakovu. Da li su utvrđeni novi termini? Kako je koncipirana izložba u beogradskoj galeriji „Ozon“?

- Čitav set izložbi u galeriji „Ozon“ nosi naziv „Vektorizacija“ i u okviru njega bi trebalo da se održi i moja izložba digitalnih radova "It is time to pay now" koja se načelno bavi temom urbane sredine nasuprot prirodi i Kulture nasuprot Naturi. Izložba u galeriji „Ozon“ će se najverovatnije održati u julu ove godine, dok će inostranstvo (i Berlin i Krakov) ostati pod znakom pitanja zbog pitanja granica i prohodnosti. 

Gde treba da izlažete u Berlinu, kako ćete se predstaviti tamošnjoj publici?

 - Sa galerijom „SubjektObjekt“ sarađujem od 2008. godine i dogovoreno je da u septembru ove godine budu izložene novije grafike, slike na platnu naredne godine. Kao i u galeriji „Ozon“, i ove dve berlinske izložbe bi trebalo da tematizuju odnos urbane sredine i prirode, sa kritičkim osvrtom na neodrživ razvoj i pogubni uticaj ljudskog faktora na planetu.

Vaši radovi, bio-skulpture u javnom prostoru („Žirafe“ na Topčideru, „Paun“ i „Leptir“ u Botaničkoj bašti, „Tri tripoda“ ispred Ušća, kao i projekti u Apatinu, u parku u Prijepolju i u Čačku...) su i u izvođenju i simbolički povezane sa prirodom. Prijateljski, saradnički odnos čoveka prema životnoj sredini je jedna od ideja umetničke grupe TAT čiji ste osnivač. Koliko je, da li je virus koji je zahvatio čitav svet pokazao da je naša civilizacija izgubilo upravo tu vrstu ideja?

- Korona je neko nužno zlo koje nije bilo tu samo da naudi. Istina, odnela je izvestan broj života i otvorila nova pitanja kojih do sada nismo bili svesni. Tako je, na primer, biološki balans za mnoge ljude apstraktna ideja, na to se ne obraća pažnja - kao što se ne obraća pažnja na disanje dok ne dođe do pomanjkanja vazduha, ili na zdravlje dok ono ne bude ugroženo. Poput prošlogodišnjih požara u Sibiru, Brazilu i Australiji, poslat je signal da nešto definitivno nije u redu sa našim načinom života i poimanjem Prirode. Naša planeta je sistem spojenih sudova obeleženih osetljivom ravnotežom, a čovečanstvo se i dalje igra sa strpljenjem Prirode.

Potpuno je neshvatljivo da se od kraja osamdestih, od kada je ustanovnjena sintagma „održivi razvoj“, čovečanstvo nije mnogo opametilo. U ovu poraznu statistiku ulazi i naša ekološki potpuno pogrešna državna politika koja dozvoljava gradnju malih hidroelektrana, najpogubnijeg i najnerentabilnijeg načina proizvodnje energije. Zatvaraju se oči pred bespravnim sečenjem šuma ili bespravnom gradnjom u ekološki osetljivim zonama, kvalitet vazduha u našoj zemlji je među najslabijima na svetu, reke su zagađene, zemlja takođe. Da ne govorimo o svojevrsnoj „drvofobiji“ u dizajniranju javnih prostora u gradovima Srbije.

Što se tiče projekata kojima je grupa TAT pokušala da skrene pažnju na sebe, ideja koja spaja umetnost i biljne vrste nije nova, postoji od kada je sveta i veka. Međutim nov je kontekst u kome se predlaže ovaj poduhvat. Pre svega reč je o pojmu održivosti koji je sada bitan za svaki segment našeg postojanja. Iz te filozofije „štednje i brige“ rodio se koncept 4E kojim se i grupa TAT rukovodi u realizaciji svojih projekata gde su estetika, etika, ekologija i ekonomija novi stožeri evaluacije bilo kakvog kreativnog rada od nauke, tehnike, tehnologije do umetnosti i dizajna.

Pre dva dana je počeo Vaš rad sa studentima. Kako ste sa njima komunicirali, radili tokom pandemije? Možete li na primeru rada sa studentima onlajn da rezimirate šta gubimo ako nam se komunikacija prevede iz normalne samo u digitalnu sferu? Koliko to liči na obilazak muzeja i galerija samo preko interneta, bez mogućnosti da u njih uđemo?

- Direktan vizuelni kontakt sa originalnim radom izuzetno je važan prilikom korekture u nastavi likovne umetnosti. Tu nije samo u pitanju umetničko delo kao materijalni trag podložan taktilnoj i vizuelnoj evaluaciji, već je reč o svojevrsnoj energiji koja se ne može u potpunosti preneti fotografijom. Tačnije, doživljaj koji fotografija ili druga reprodukcija može iskriviti na bolje ili na gore je, bez obzira na kvalitet fotografije, uvek varljiv. Drugi važan element naše nastave je direktno obraćanje sagovorniku, gde u komunikaciju ulazi i govor tela, što preko ekrana ne može u potpunosti da se ostvari.

Ipak, naše video-konferencije su bile korisne i dragocene iz nekoliko razloga. Prvi je da se rad na daljinu redovno prati, koliko zbog nastavnika da ima uvid u proces, ritam i posvećenost studenta, toliko i zbog njih samih kojima je potreban fokus kroz razgovor, poneka kritika ili ohrabrenje i savet za dalji napredak. Drugi razlog jeste da je važno održati uhodanost i uvezanost jednog predmeta iz nastavnog kurikuluma sa drugim predmetima kako bi se obrazovanje na jednom nivou studija valjano kompletiralo. U tom smislu platforme za komunikaciju na daljinu su pogodne za obavljanje nastave u vanrednim okolnostima.

Dobrovoljno osamljivanje da bi se stvaralo je prirodni proces kod svakog umetnika. Da li ste proteklih nedelja, kada smo morali biti izolovani, radili više u svom ateljeu? Je li „višak“ vremena u tom smislu bio podsticajan?

- Radni dan u 21. veku uopšte nije isti kao u prethodnim epohama. Komunikacione tehnologije kojima robujemo, socijalno ustrojstvo, lične, društvene i profesionalne konvencije i navike često nepotrebno odvlače pažnju od rada. Izolacija na koju smo bili prinuđeni zapravo nas je prinudila da „zaronimo“ u sebe, da u tišini osame bolje oslušnemo sopstvene glasove iznutra. Reč je o tome da se nije radilo mnogo više, već mnogo rasterećenije od ostalih obaveza, a time i efektnije.

Čemu ste se najviše obradovali kada je ukinuto vanredno stanje? Šta ste prvo uradili a da prethodnih nedelja niste mogli?

- I prema uspostavljanju i prema ukidanju vanrednog stanja imao sam veliku dozu skepticizma. Jer se u oba slučaja išlo linijom manjeg otpora. Pošto je zdravstveni sistem slab, a ljudi nesavesni i nedisciplinovani pribeglo se karantinskom „teroru“. Pošto je ekonomija pred kolapsom, a ljudi pred pucanjem – popustile su mere. Tako da se nisam posebno obradovao vraćanju u prividnu normalu koja i dalje deluje nenormalno, jer neki poštuju, a za neke propisana pravila nisu obavezujuća. Ovo vanredno stanje je zapravo bilo izuzetno dragoceno iskustvo što se tiče profesionalnog fokusa i rada u osami bez ostalih obaveza (osim domaćih zadataka sa decom i povremene nabavke) i mislim da će mi pomalo nedostajati. Apstinencija od socijalnih kontakata za umetnika je kao blagotvorni post posle teške hrane, oseća se telesno i duhovno osvežen. Ipak ako se nečemu iskreno radujem, to će biti najviše rad sa studentima uživo, praćenje njihovog rasta i napretka.