Dejan Aleksić: Čim se povašareni svet vrati u svom punom zaslepljujućem sjaju – eto i nas, da mu držimo skute

U ovim vremenima "čuda jednog virusa", Dejan Aleksić, danas jedan od najistaknutijih pesnika mlađe generacije, dobitnik najprestižnijih književnih nagrada ("Meša Selimović", "Branko Miljković",nagrade SANU iz Fonda "Branko Ćopić", kao i iz Fonda Borislav Pekić, Brankove nagrade, "Matićev šal", Zmajeve nagrade Matice srpske i drugih), čije je stvaralaštvo za decu zastupljeno u čitankama, a predstave se izvode na većini scena za mlade, smatra da nas je globalna pandemija podsetila na vlastitu krhkost i da je njegovo čuđenje, ono optimističko, okrenuto spoznaji da je čoveku koji nije izgubio sposobnost da kritički misli još uvek dovoljno katarzično iskustvo da postane bolji. 

Ukoliko ste u Vašoj poeziji uspevali da na smiren način očuvate mogućnost čuda i čuđenja, da li vam je to uspevalo na pojavu ove globalne pandemije?

- Uzmemo li u obzir da se ovo događa prvi put u našem vremenu, svakako ima mesta za čuđenje, ali i za nevericu. Naš moderni svet toliko je postao antropocentričan da nam je gotovo neverovatna pomisao da nas može ugroziti bilo šta osim nas samih. U jednoj od ranijih pesama imam sledeće stihove: ,,S vremena na vreme, čovečanstvo voli / da se zabavi idejom o sopstvenom kraju." Evo, sada smo imali upravo to, i uopšte nije zabavno. Problem je, rekao bih, što živimo u karnevalizovanom svetu čije su pogonsko gorivo senzacija, površne istine i laka zabava, što smo deo u simulakruma koji je u stanju da i apokaliptičnu stvarnost pretvori u prostor za rijaliti. Globalna pandemija nas je podsetila na vlastitu krhkost, pojedinačnu i kolektivnu. Moje čuđenje, ono optimističko, okrenuto je spoznaji da je čoveku koji nije izgubio sposobnost da kritički misli još uvek dovoljno katarzičko iskustvo da postane bolji.

Ako smo do ovog proleća - do marta živeli brzo, kako biste opisali tempo života tokom protekla dva meseca?

- Naš svet je manji nego ikada. Brzina širenja informacije, mogućnosti jednostavnog transporta, učinili su ga takvim. Utisak lake dostupnosti sadržaja utiče najneposrednije na život svakog od nas. U poslednja dva meseca, ne svojevoljno, zastali smo, zauzeli matične stajne tačke, osetili pomalo zaboravljenu i lepu naivnost postojanja u mestu.

Antropocentričnost na koju nas navikava varljiv osećaj komocije u modernom svetu postao nam je neki karikaturalni modus vivendi. Sada nam se ta stvarnost ukazala u odrazu, kao u Tadićevom ,,ogledalu kezilu" (pesnik Novica Tadić, nap. aut.) Bivajući na jednom mestu, često imamo osećaj da smo na drugom nešto propustili, da smo siromašniji za nekakvo iskustvo. Jurnjava svetom zbog popunjavanja praznih mesta ushita, čine ushite vrednosno problematičnim. Imao sam šta da radim u okolnostima koje su nas zatekle. Za ostvarenje pojedinih planova nedostajao mi je kontinuitet boravka u kući.

U slučaju da ste bili u ovom periodu globalne izolacije produktivni, da li ste stvarali za odrasle ili za decu? Da li je trenutak određivao i vrstu stvaralaštva?

- To što stvaram u više književnih žanrova i vrsta uglavnom vidim kao prednost, mada ponekad zna da me uvede u stvaralačku neurasteniju. U svakom slučaju, često premeštanje fokusa s jednog na drugi spisateljski plan, ostavlja mi utisak obnovljene radne motivacije i uzrokuje da praktično nemam perioda bez sedenja za pisaćim stolom. Tako je bilo i u periodu izolacije, koliko god taj pojam za stvaraoca ima značenje svakodnevne prakse. Radio sam na nekim ranije započetim rukopisima knjiga za decu, i poetskim i proznim, ali najviše vremena sam posvetio radu na završnim poglavljima romana započetog u prvim mesecima prošle godine. Zanimljivo, poeziju (osim za decu) nisam mogao da pišem. Um mi, naprosto, nije bio zauzet na način koji obezbeđuje pesničke uvide i mišljenje.

Mišel Uelbek, u pismu za radio Frans enter, u kome govori o izlozaciji tokom koronavirusa i uticaja na rad pisca, između ostalog vratio je staru dilemu. da li je bio u pravu Flober koji je govorio da čovek misli i piše samo kad sedi, ili Niče koji tvrdio da je sve, što nije smišljeno u hodanju, čist promašaj. Uelbek je priznao da je bliži Ničeovoj tvrdnji, smatra da će pokušaj da se nešto napiše, ako je umetnik bez mogućnosti da tokom dana bar nekoliko sati hoda, biti neuspešan. Da li se slažete sa njegovim razmišljanjem i kakva su vam u tom smislu iskustva iz vremena izolacije i policijskog časa?

- Nisu mi, naravno, nepoznate strategije pisanja brojnih velikih stvaralaca, niti njihovi obrasci kreativnog procesa, koji su često i predmet anegdotskih crtica. Jedna od omiljenijih je ona o Hemingveju, koji je pisao uglavnom u zoru i stojeći. To može da nam stvori gotovo mističnu predstavu o ritualnom odnosu između autora i nastajućeg teksta, ali u Hemingvejevom slučaju, kažu, razlog za obrascem bio je krajnje trivijalnog karaktera: čovek je imao hroničan problem s hemoroidima. Na drugoj strani, Prust je, recimo, imao maniju brojanja i njegova stvaralačka koncentracija bila bi umanjena ukoliko bi sedao da piše a da prethodno nije prebrojao stabla u drvoredu u svojoj ulici, iako je to činio svakog dana. Mistifikacije su sastavni deo književne istorije i života pisaca i u tome ima nesumnjive privlačnosti.

Moja iskustva su krajnje jednostavna. Ako govorimo o pisanju poezije, sedanje za pisaći sto u mom slučaju znači uglavnom samo čin zapisivanja nečega već formiranog u mislima. Ne pišem pesmu, samo je prepišem. U slučaju stvaranja literarnih dela za decu, stvar je malo drugačija. Pisanje pretvaram u proces igre. Nastojim da iznenadim sebe. Nekada se taj proces događa tokom pešačenja, ili u kolima, ako je vožnja monotona. Ili tokom korišćenja usisivača. Mnoge moje pesme za decu nastale su dok sam rukovao usisivačem ili prao sudove. Jednostavne automatske radnje daju mislima slobodu da se odaju lutanju. Iz tog lutanja ponekad donesu razna blaga. Nema policijskog časa za kreativne misli.

Mislite li da će ova pandemija promeniti ljude, svet, da više ništa neće biti isto?

- Sumnjam. O tome se dosta pričalo tokom perioda straha i izolacije. Već ovih dana vidimo da se život vraća u normalne, svakodnevne tokove. Možda i više nego što bismo želeli, još uvek pomalo u grču i bojazni. Voleo bih da smo se suštinski promenili, najpre sa aspekta ekološke svesti, potom u odnosu prema sopstvenom vremenu, koje često trošimo na koještarije. Mislim da je ljude lako zavesti, podmetnuti im sadržaje sumnjive vrednosti, a pod sloganom podizanja kvaliteta života. U karantinskim uslovima dođemo do svesti kako je to opsena i koliko je umetnost, na drugoj strani, uvek tu da nam obezbedi novi dotok vere u smisao, ali bojim se da su takvi uvidi oročeni, kratkotrajni. Čim se povašareni svet vrati u svom punom zaslepljujućem sjaju - eto i nas, da mu držimo skute.

Da li vam nedostaju zagrljaji - dodirna emotivna kultura?

- Mi smo kultura prisnog kontakta i ekspresivnosti karakteristične za južnjačke senzibilitete. Potresno je kad se to pokaže kao generator opasnost. Znamo da se prava veličina neke vrednosti pokaže s njenim nestankom. Na sreću, ovo je privremeno, pa će se lepota prijateljske i familijarne bliskosti vratiti.

Šta trenutno radite, da li nešto stvarate i šta je to? Kakvi su vam profesionalni planovi?

- Pomenuo sam rad na završetku romana. Ako stvari bude išle željenim tokom, trebalo bi da se pojavi u knjižaramo krajem leta. Uz to, pišem i jedan roman za decu, sasvim neobičan, formalno i idejno. Prošlu godinu su mi obeležile pesničke knjige, a ova je, evidentno, rezervisana za pisanje proze.

To nisu stvaralački ritmovi koje planiram, nego se, jednostavno, tako nametne, kao nepredvidljivi unutrašnji diktat. Ja samo slušam i pratim. Reklo bi se da sam samom sebi poslušnik. A ako se to već nekom mora biti, najbolje je da budete poslušnik sebi i za svoj račun.