Ivona Pleskonja: I dalje mi beskrajno nedostaje zagrljaj sa bliskim ljudima koje volim

Žitelji jednog novobeogradskog bloka su često njena prva publika, pošto ima običaj da svoja velika platna prostre na plato ispred zgrade i da na njima radi. Za RTS govori o tome zašto voli da iznosi svoje slike na ulicu i kakva je blagodat Sunčeva svetlost.

Izložbu crteža i slika „11 snaga“ u tri beogradske galerije videli smo pre godinu dana, da li je početkom marta održana i u Kruševcu kako je najavljivano? U čemu Vas je prekinula epidemija korona virusa, šta je odložila?

– Izložba slika „11 snaga“ je otvorena i u Kruševcu 5. marta i sticajem okolnosti traje i dan danas, naravno produžena zbog vanredne situacije. Kustoskinja galerije Biljana Grković i ja smo se još pre početka pandemije dogovorile da ćemo održati i vođenje kroz izložbu. Vođenje je trebalo da se održi krajem marta, što je bilo sprečeno vanrednim stanjem, ali održaćemo ga čim nam uslovi dozvole. Tokom pandemije slike su ostale izložene u Umetničkoj galeriji Kruševac iako bez posetilaca, jer je galerija bila zatvorena. Bez obzira na sve ove vanredne okolnosti, veoma mi je drago da su moje slike u gradu Kruševcu i maštam, zbog naziva izložbe, same ideje i snage koju nose likovi koje sam naslikala, da sam svojim umetničkim delom možda pomogla da Kruševac ostane jak tokom ovog perioda.

Epidemija korona virusa me je prekinula u puno toga, kao i sve nas. Pauziran je rad na muralu koji treba da izvedem u Beogradu, pauzirana je izložba „11 snaga“ u Kruševcu, pauzirani su uživo časovi sa mojim učenicima i još mnogo toga. Na primer tokom policijskog časa, dok je trajao, dešavalo se da vreme provodim u svom ateljeu sa ciljem da tokom tog vremena aktivno slikam, međutim, većinu tog vremena u ateljeu provela sam zapravo u kontemplaciji svog rada, koja je za mene važan deo stvaranja.

Tokom kontemplacije mi je važno da svoje slike (s obzirom na njihovu dimenziju) iznesem napolje, u eksterijer, kako bi ih najbolje sagledala i ponovo doživela, što mi otvara nove vidike za nove projekte. Inače to redovno radim, iznosim slike u eksterijer, uglavnom ispred svog ateljea. Do sada sam promenila dosta ateljea i ispred svakog sam iznosila slike na ulicu. Ovo mi je možda i najviše nedostajalo tokom policijskog časa. Tokom rada na slici Deca Sunca 2013. godine imala sam priliku i dozvolu da slikam u dvorištu Muzeja Vazduhoplovstva među avionima eksponatima, što je za mene bilo veoma inspirativno i kreativno uzbudljivo i na čemu sam beskrajno zahvalna celom timu zaposlenih u Muzeju. Takva prostorna širina, slikanje pod vedrim nebom i sunčevim zracima, širina u svakom smislu, kreativnom, psihološkom...meni je potrebna i važna za kvalitetno stvaranje.

Pripremate mlade za upis na umetničke akademije, da li ste radili onlajn?

– Časove sa učenicima tokom epidemije održavam onlajn. Trebalo nam je malo vremena da se naviknemo na potpuno nove uslove rada. Oduševljena sam koliko su mladi umetnici, moji učenici, predani i vredni, kao da za naš rad nije postoji vanredno stanje. Radimo tako što crtaju autoportrete u ogledalu jer je to takođe na neki način crtanje po modelu uživo, što je neophodno za ovakvo učenje. Svakako nam nedostaju naši modeli koji redovno poziraju tokom školske godine.

Istraživali ste mogućnosti/problem likovnog prikazivanja prosvetljenja na ljudskom licu čime su se bavili i ikonopisci i savremeni umetnici (Marina Abramović). Da li se u radovima koji sada nastaju bavite istom temom i na koji način?

– Sada radim na novom ciklusu slika „Duh životinje“. Slikam monumentalne portrete, a uz svaki portretisani lik slikam i životinju koja po mom osećaju, na neki način pojačava snagu portretisane osobe. U ovim slikama se bavim duhom, snagom duha, jedinstvom i saradnjom ljudi i životinja. Na neki način i ova duhovna saradnja dve vrste može biti prosvetljujuća. Tokom procesa slikanja osećam beskrajnu ljubav prema svim živim bićima, kao i snagu koja se rađa u ovom jedinstvu.

Kako razmišljate o evidentnom uticaju konceptualne umetnosti na klasične medije likovnog izražavanja - crtež, sliku, skulpturu...?

– Konceptualna umetnost i klasični mediji likovnog izražavanja, crtež, slika, skulptura su danas veoma povezani. To je moj doživljaj. Jednostavno su neodvojivi. Stvaram svoje izložbe tako što imam jasan koncept za svaki ciklus slika. Koncept nekada stvorim unapred, ali najčešće se on stvara i kristališe tokom procesa rada na slikama. Takođe, često su likovi koje slikam inspirisani skulpturama. Izložbe „Deca Sunca“ i „11 snaga“ su rađene u saradnji sa umetnicima koji se bave komponovanjem muzike, Vladimirom Živkovićem i Marijanom Dujović. Iz naše saradnje nastale su divne kompozicije za obe izložbe i tokom trajanja izložbi posetioci su imali priliku da ih čuju uz opservaciju slika. Svaku sliku prati muzička kompozicija stvorena za tu snagu. Takvo izlaganje je već samo po sebi višemedijsko.

Za Vaš rad je veoma važna prirodna svetlost. Zašto?

– Za moj rad i za moj život je važna prirodna sunčeva svetlost, koja je važna i za sav živi svet na našoj planeti. Praktikujem gledanje u Sunce u zdravim satima, sat vremena od izlaska i sat vremena pre zalaska. Ova praksa je donela velike pozitivne promene u moj život i rad. Izložba „Deca Sunca“ je spontano nastala baš u periodu kada sam krenula sa ovom praksom. Naziv izložbe, međutim, nema direktne veze sa gledanjem u Sunce, ali je Sunčeva svetlost prisutna u svemu što radim.

Na Vašim slikama prethodnih godina dominiraju ljudska lica. Jeste li se susreli sa licem koje se „opire“ portretisanju, postoji li takvo lice?

– Ovo pitanje mi je mnogo zanimljivo. Dešavalo se i to, ali više kroz način slikanja. Dešavalo se da na jedan način, na koji počnem da slikam neku osobu, ne mogu da izvedem portret kojim bih bila zadovoljna, međutim, ako promenim koncept, pristup, svetlo, značenje, nastane, za mene brilijantan lik! Dakle, dešavaju su mi se i „teže slike“ koje se opiru nastanku, sa kojima prolazim lične borbe, čak ponekad ide i dotle da se pitam da li treba da prekinem sa radom na takvoj slici, ako uzmem u obzir moje verovanje da nije neophodan veliki napor ni za šta, naprotiv, kada osetim talas lakoće u danu, u osobi, u slici, u nekom procesu, to je za mene kao da se božanska vrata otvaraju! Ipak i takve slike realizujem. Spoznala sam da su ove slike moji veliki učitelji, vidim ih kao otvorena vrata u neki gusto trnoviti prostor kroz koji treba da prođem iz nekog razloga, tako da one za mene imaju posebnu težinu i značaj.

Samostalnim umetnicima je teže da u egzistencijalnom smislu prežive ovakvu nevolju kakva je pandemija korona virusa. Da li i kakvu podršku očekujete od države, društva kod nas?

– Konkursi za otkup umetničih dela su veoma blagorodni i dobrodošli. Bilo bi veoma korisno da ih ima i više od jednog konkursa godišnje. Takođe smatram da bi podsticanjem velikih srpskih korporacija na otkup umetničih dela, tako što im država zahvaljujući tom činu smanji poreze, mogla da se postigne mnogo bolja egzistencijalna situacija naših umetnika, a posebno bi takav akt doprineo jačanju kulture naše zemlje. Kultura je duša svake zemlje, pa i naše.

Šta Vam je najviše nedostajalo dok nam je kretanje bilo ograničeno?

– Pored navedenog nedostajanja da iznesem slike u plener, nedostajalo mi je da prošetam svoje kučiće kada je to njima potrebno, nedostajalo mi je Sunce i pokret, pokret kao fizička aktivnost. Na svu sreću divan predsednik kućnog saveta zgrade u kojoj živim nam je omogućio izlazak na krovnu terasu zgrade, tako da sam uspela da kompenzujem deo ovog nedostajanja sunčanjem na krovu pa i trčanjem u mestu uz muziku koju bih pustila preko telefona. Pogled na Beograd sa „krova blokova“ je impresivan! Otkrila sam i puno lepote tokom ove krize kroz koju prolazimo, ali nedostajao mi je, i dalje mi beskrajno nedostaje, zagrljaj sa bliskim ljudima koje volim.