Vladislav Šćepanović: Sve je spremno za "Asanž" projekat

U periodu 2013/2014. bio je vršilac dužnosti direktora Muzeja savremene umetnosti u Beogradu. Predsednik odbora 55. Oktobarskog salona. Osnivač i glavni urednik umetničke asocijacije "ARTOFREALITY association" i osnivač umetničke grupe HARDSOC. 

Šćepanović je izlagao na 26 samostalnih, i više kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu. 

Vaša doktorska disertacija je naslovljena ''Medijski spektakl i destrukcija'', kako biste iz perspektive umetničke, medijske i kritičke teorije društva protumačili ovaj trenutak?

- Ja sam želeo da saznam zašto imam potrebu da to slikam i onda sam doktorirao tu teoriju, da bih iz tog ugla mogao da analiziram zašto to radim. To se sve prepliće. E, sad, kako se to odnosi na ovaj trenutak danas? Vrlo jednostavno, koronavirus je nešto što će da nas još više u pojmove virtuelnog i digitalnog, skrajnuće nas iz fizičkog prostora. Dakle, može da postoji realan razlog da se sklonimo iz fizičkog prostora, ali će to sigurno biti iskorišćeno od strane digitalnog kapitalizma da se stvori veći profit.

Naomi Klajn u knjizi Doktrina šoka objašnjava šta se desilo u Nju Orleansu. Desila se poplava, pa su siromašni ljudi iz tog dela grada raseljeni na periferiju. A na toj, dobroj lokaciji je nastao novi elitni centar grada i nekrektine su imale dobru cenu. Zato sam veliki protivnik teorija zavere. To nije poenta, poenta je da se iskoriste katastrofe kako bi prostor uzurpirao kapitalistički poredak i kako bi mali broj ljudi uvećao svoje bogatstvo i uticaj.

Prvi kontakt sa predstavnicima Džulijana Asanža imali ste na Bijenalu u Veneciji kada ste predstavljali Srbiju. Sada ste pozvani da naslikate sliku u čast čoveka koji je zbog političkog delovanja skoro deceniju u izolaciji.

- Moj rad referiše, posebno kada su teme vezane za političko slikarstvo, na te teme što je blisko Asanžovoj borbi. Bilo je pitanje dana kada ću krenuti da se bavim baš njim. Na Bijenalu u Veneciji sam 2017. godine predstavljao Srbiju sa projektom ''Enklavija''. Tada sam stupio u kontakt sa ljudima iz njegovog okruženja, njima se dopalo i oni su prepoznali da su to slični motivi i teme, samo u drugoj formi sprovedene. Nastavio sam da radim taj ciklus i izlagao sam te slike. A onda sam se sreo sa svojom drugaricom Majom Pelević koja je dramski pisac i ozbiljno uključena u borbu za slobodu Asanža, i u nekoj priči smo došli do zaključka da bi bilo zanimljivo da ona sa te dramske strane, a ja sa likovne, napravimo zajednički rad s kojim bismo mogli da izađemo u javnost. Smatram da svi treba da radimo na polju istine i razotkrivanja svih situacija u svetu koje nisu kako treba i da je to naša dužnost.

Asanž je postao sinonim borbe za istinu. Kolika može da bude moć slikarstva u istom stroju?

- Asanž je postao sinonim za jednu vrstu otpora ovom svetu kakav je on danas. U svom slikarstvu sam se bavio ljudima koji su bili sinonim otpora, bez obzira iz koje oblasti dolazili. Mislim da slikarstvo, u ovom vremenu reprodukovanih slika koje su kratkotrajne i simuliraju memoriju koja je sve kraća i kraća, može da bude subverzija takvom svetu. Pre svega, slikarstvo ima svoje telo i traje stotinama godina, nešto što referiše o određenim životnim ciklusima i vrednostima o vremenu u kome nastaje, mnogo snažnije od onoga što su reprodukuvani mediji. Jedan događaj nestane i već za mesec-dva zaboravimo da se i desio, ali kad nešto stavimo na sliku siguran sam da će i posle 200, 300 godina moći da referiše o određenom događaju i materijalnom telu tog događaja, što u vremenu digitalnog kapitalizma može da bude ozbiljna subverzija. 

Druga stvar, vrlo zanimljiva u političkom slikarstvu kojim se bavim dvadesetak godina, kad god bih naslikao sliku koja je provokativna, to je imalo jak odjek u medijima. Od slike se na podsvesnom nivou očekuje mnogo, jer ona nije masovni medij, a govori i analizira masovni medije i ostavlja svedočanstvo o tome. Na primer, dok sam radio seriju U iščekivanju Imama Mahdija, koja je bila prikazana na 45. Oktobarskom salonu, inače zabranjena mesec dana pre toga, ta izložba je u svetskim medijima dosta prenošena. Tu su bili portreti Miloševića, Bin Ladena, Zvezdana Jovanovića, šeika Jasina, puno provokativnih ljudi na jednom mestu i to je zainteresovalo medije, zašto to neko slika. Moć slike je velika, jer slika može da sublimira mnogo toga, a vizuelni prikaz je najmoćniji u našem vremenu.

Kao što danas čitamo Heraklita, da li će tako i Gi Debor pružati uvid budućim generacijama u teskobu naše civilizacije?

- ''Društvo spektakla'' je Biblija ovog vremena. Posebno 20. veka, ali možemo prepoznati da u tom integrisanom spektaklu nastavljamo da živimo. Vraćam se na konkretno stanje, jer je stanje spektakla prisutno. U pandemiji virusa, određene zemlje koje su referirale tom koncentrovanom spektaklu sprovode cirkusijadu moći. Da bi se razumelo ovo stanje i digitalno doba, mislim da je neophodno pročitati Društvo spektakla Gi Debora. Dodao bih i Tehniku Žaka Elila. Oni zajedno najbolje zatvaraju celinu i objašnjavaju ovo automatizovano vreme u kome evoluiramo u nešto što nismo bili. Mislim da kako vreme prolazi i Erih From postaje sve aktuelniji. To su tri filozofa koja nam mogu pomoći da shvatimo vreme u kome živimo.

Kako provodite dane u izolaciji u ateljeu i kakvi su Vam planovi, šta pripremate kada prođe vanredno stanje?

- Što se tiče ličnih planova, imam zakazanu izložbu 31. avgusta u Tokiju. Ta izložba je trebalo da se održi povodom Olimpijskih igara. Olimpijada je odložena, ali izložba nije! A što se tiče projekta posvećenom Asanžu, sve je pripremljeno, planiramo svetsku promociju, ali sada to nije izvodljivo. Ali ću prvo vas obavestiti o izvođenju tog događaja.