Dragan Jovanović Danilov: Sve što se sada dešava nosi užasne posledice po ljudsko srce

Dragan Jovanović Danilov je jedan od najprevođenijih savremenih srpskih pesnika. Knjige pesama prevedene su mu na engleski, francuski, ruski, nemački, italijanski, grčki, bugarski, slovački i makedonski jezik. Njegova poezija izazvala je recepciju na evropskim jezicima i izučava se na univerzitetima u Italiji i Slovačkoj.

Učestvovao je na brojnim međunarodnim pesničkim festivalima. Održao je  niz samostalnih književnih večeri i čitanja poezije u Francuskoj. O Danilovljevoj poeziji objavljene su četiri knjige od kojih je najznačajnija Kaligrafija metafore Stojana Đorđića.

Gospodine Danilov, živite u svom zavičaju u Požegi. Poslednjih nedelja smo zbog epidemije koronavirusa svi u istoj slici, sa istim ramom. Kako je Vi opisujete?

„Pakao je prazan, a svi đavoli su ovde” – pada mi ovih dana često na pamet ova rečenica iz Šekspirove „Bure”. Za globalne bankarske elite koje vladaju svetom, smrt je postala graditeljsko načelo. Zdravlje ljudi podređeno je totalitarnom mehanizmu kontrole i globalnoj političkoj igri neslućenih razmera. Živimo u dobu brodoloma humanosti, u vreme razorenih verovanja i preokrenutih horizonata. Katastrofa je konstanta putem koje čovek kroz istoriju pokušava da definiše sebe i svoj odnos prema svetu. Manija gigantizma uvek vodi u katastrofu. Sama reč katastrofa i danas je zadržala onu grčku akcepciju - okončati, doći do kraja, nestati, umreti.

Da li je sadašnji trenutak šansa da svet postane bolji?

Epidemija koronavirusa potpuno je obesmislila probleme za koje smo mislili da su tako važni i monumentalni. Sve ovo što se dešava oko nas vidim kao nekakav neumoljivi usud. Mi živimo u jednom heraldičkom svetu i zato se gušimo u opsenama lažnih zadovoljstava i iluzijama lepote. U takvom jednom dekorativnom svetu neki znojavi fudbaler neuporedivo je cenjeniji, važniji i bolje plaćen od najvećeg pisca, filozofa, ili vrhunskog naučnika, recimo, molekularnog biologa.

Postoji jedna paradoksalna stvar u vezi sa epidemijom koronavirusa – nekada smo se za velikih pošasti i nevolja okupljali i zbijali jedni uz druge, a sada se jedni od drugih moramo razdvajati i udaljavati. Topao ljudski zagrljaj nosi visok napon rizika. Sve ovo što se sada dešava nosi užasne posledice po ljudsko srce. Jer, strašno je diljem sveta videti ljude kako umiru uplašeni i sami, bez ikog svog da ih uteši i zagrli. Sve se promenilo, sada čak ni pošasti nisu ono što su nekada bile. Zato je važno da u ovim teškim danima, kao narod, kao jedan živi lanac budemo duševno i rodoljubavno spojeni.

Vaš kraj je veoma inspirativan, naročito u ovo doba godine. Srećom deo te pastorale imate i u svom dvorištu, u kom pretpostavljamo, uprkos svemu, nastaje neki novi rukopis.

Kad nas preplavi osećanje napuštenosti i čamotinje, gde god da krenemo, za sobom vučemo sindžir koji nas vezuje za rodni dom, gnezdo, jazbinu, log, za taj neprobojni oltar ličnog pamćenja tako snažno urezanog u naše nerve. Ono što je bitno za jednog pisca jeste privrženost poeziji, sopstvenom tekstu, a sve ostalo je od drugorazrednog značaja. Moj poetski tekst je za mene jedino merilo moga življenja. Pesnik-posvećenik je onaj ko uvek misli na svoje tekstove onako kako drugi ljudi uvek dišu.

Stari vuk Vitold Gombrovič je divno u pravu kada kaže: „I u našem dvorištu stoji oltar, i pred njim se obavljaju molepstvija“. Rastrzano bivstvovanje nužno proizvodi i rastrzanu poeziju. Mali grad me uči da ne mogu pisati preko svoje mere i iznad onoga što je dosegla moja duša. Trenutno radim na pripremi knjige o recepciji moje poezije na drugim jezicima. To je ogroman posao koji podrazumeva prikupljanje i prevođenje tekstova koji su strani kritičari napisali o mojoj poeziji.

Šta je najbolja uteha u ovim danima?

Čitanje knjiga, prevashodno, ima li bolje utehe? Jedini smisao čitanja i pisanja kao svojevrsne religije jeste radost, organska radost od Boga koja nosi unutrašnje očišćenje i oslobođenje. Ja želim da mojim pesmama uputim ljude na radost, da osete ono osećanje večnosti i potpune radosti. Pišem za ljude, a ne za divlje patke. Ceo naš život trebalo bi da bude usmeren ka smirenju, da bude utemeljen u traženju smirenja. Ali kako?

Mada ste autor sada već pet romana, više monografija o slikarima i kolekcija eseja, čitaoci, pa i stručna javnost, doživljavaju vas, pre svega, kao pesnika?

Ja sam prevashodno pesnik koji piše iz čiste individualističke obesti. U mojoj poeziji eros i agape su nerazdvojivi. Eros kao potvrđivanje životne sile, kao moć koja dolazi iz neracionalnog znanja hrani najdublje poetsko znanje. Nije potrebno ići u Indiju da bi se našao zaum. Najbitnije je koliko duboko poniremo u nešto. Jer pesma, slika, umetničko delo dolazi iz nesvesnih dubina, iz carstva majki. U pesmi ono što otkriva i prolazi kroz zid jeste instinkt, moć nepoznatog. Do pesme se dolazi instinktivno. Poezija nastaje iz moćnih, skrivenih sila koje su smeštene u nesvesnim dubinama bića. Velika pesma nastane iz nepredvidljivog rasuđivanja i sagledavanja kada stvari izmaknu kontroli. Oni koji sve ovo prežive suočiće se, nesumnjivo sa početkom stravične ekonomske krize koja će uslediti. Ali će poezija preživeti. Predviđam poeziji veliku budućnost. Zašto? Zato što je poezija spor medij. A sve što je sporo to je i dugovečno. Poezija je borba za spasenje duše.