Zašto sam zbog Lordana došao iz Zagreba

„Film je očekivano težak i potresan. Ja ga kao čovek iz Hrvatske gledam s posebnom pažnjom, zato što je to tema koje sam se pribojavao 30 i nešto godina, strepeo sam u kojim okolnostima će se raditi Jasenovac i Kozara. Mislio sam, kada mi je Zafranović rekao da radi ovaj film, da će tenzije biti manje, da je konačno došlo vreme da se o tome progovori kako treba“, navodi Saša Kosanović.

„I onda je ispalo da nas je stvarnost razuverila – da je sada vreme podjednako ludo kao i devedestih godina, i da su kontroverze oko filma i danas jako prisutne. Mislim da film treba pogledati, i da svako u svom srcu, sa svojim osećajima treba sesti u tamu bioskopa i suočiti se s tim i doneti sam svoj sud. Ja film ocenjujem pozitivnim i nimalo antihrvatskim, kao što to neki u Hrvatskoj sada doživljavaju“, dodaje Kosanović.

Saša Kosanović je nekadašnji novinar HRT-a koji je pre deset godina dobio otkaz zbog saradnje sa danskim novinarima na dokumentarnom filmu 15 minuta – Masakr u Dvoru o ubistvu devetoro starijih i osoba sa invaliditetom u Dvoru na Uni, u avgustu 1995, pred kraj operacije „Oluja“.

Film je izazvao burne reakcije dela hrvatskih udruženja veterana i desničarskih krugova, koji su ga optuživali da prikazuje hrvatsku vojsku u negativnom svetlu. Sud ga je vratio na posao, ali se ubrzo sam povukao.

Nakon toga pisao je za nedeljnik Novosti koji izdaje Srpsko narodno vijeće. Bavio se temama iz istorije Drugog svetskog rata, uključujući i one o reviziji istorije. Mediji u Hrvatskoj 2021. izvestili su o njegovoj raspravi sa predsednikom Hrvatske Zoranom Milanovićem u Spomen području „Jasenovac“ na komemoraciji povodom 76. godišnjice proboja logoraša.

Kosanović je Milanoviću postavio pitanje u vezi sa načinom na koji se u Hrvatskoj govori o Jasenovcu i genocidu nad Srbima i relativizuju ustaški zločini. Milanović ga je upitao da li je u Jasenovcu „kao političar ili kao novinar“ i konstatovao da je u „u sukobu interesa do grla“, zato što je tada pisao za portal Novosti koji izdaje SNV.

Kosanović danas vodi tribine Srpskog privrednog društva „Privrednik“ u Zagrebu. Baš za utorak zakazana je debata o filmu Lordana Zafranovića.   

Kako gledate na film "Zlatni rez 42" iz ugla Srbina iz Hrvatske?

– Ja sam iz Imotskog, iz Dalmacije, moram naglasiti da meni u Drugom svetskom ratu niko nije stradao. Dakle, nemam taj lični motiv, ali naravno da to osećaš kao deo i svoje priče. I potresno je. Svakome bih preporučio. Ja mislim da je to RTS prikazao, Zaveštanje Ivana i Monje Jović.

Ja sam taj film pogledao i možda mi je bio mnogo potresniji, jer je dokumentarni. Tu govore deca s Kozare o svojim iskustvima, o onome što su proživela i videla. To mi je bilo deset puta potresnije. I čini mi se da je Lordan na neki način komunicirao s tim filmom, jer sam video da je nakon premijere doveo na binu decu s Kozare, one koji su, naravno, još među nama.

I to je bilo potresno jer taj film se zapravo, i dokumentarni i igrani, i radi za preživele, za njihove porodice i za senke onih koji više nisu s nama. Dakle, izvan ove dnevne politike bi trebalo posmatrati to umetničko ostvarenje.

Kakve su bile reakcije u Hrvatskoj, da li se hrvatskim glumcima pretilo, pa zato nisu došli u Beograd?

– Ja sam u kontaktu sa Milivojem Beaderom, mojim prijateljem, koji sve to proživljava teško, kao i svi glumci koji su učestvovali u ovom projektu. To je jedan projekat u koji su glumci verovali, radili su ga pošteno, profesionalno i teško je kada s grčem glumiš nekakve teške istorijske ličnosti, i onda ti se dogodi ovo – da te uvuku u blato dnevne politike i pitanje je kakav ćeš izaći iz toga.

Ja ne želim da se spuštam na nivo internet komunikacije po Fejsbuku, Tik-toku i društvenim mrežama – tu ima pretnji anonimnih, užarenih tastatura i pacijenata raznih vrsta koji svoje frustracije leče na bilo kojoj temi koja se pojavi u etru, pa i na ovoj.

Konkretnih pretnji, koliko ja znam, nije bilo. Nikakva tajna služba nije zabranila dolazak glumcima, isprečile su se neke nepredviđene političke okolnosti, ali se o toj vrsti represije ne radi.

Sigurno je da neće biti ugodan život idućih meseci ni Reneu Bitorajcu, koji je izvanredno odglumio ratnog zločinca Maksa Luburića, niti će biti senzacionalno dobrom Leonu Lučevu, koji je postavio neke nove granice glume na ovim prostorima, u brojnim filmovima, i pogotovo u ovom, kao ni izvrsnom glumcu, mom prijatelju Milivoju Beaderu i drugim glumcima.

Sigurno će biti i Vili Matuli, koji je aktivan u antifašističkim organizacijama i u političkom smislu, u stranci Možemo. Ali to je nešto s čim mi koji smo na javnoj sceni, a koji se sudaramo s tim temama iz prošlosti, računamo.

Kako vidite bojkot jednog dela srpskih glumaca?

– Ja mislim da je dužnost svakoga koga zanima ta tema da sedne u bioskop i pogleda film.

Kad ja izađem iz bioskopa, neko će uperiti kameru prema meni i reći: „Otkud vi tu, zašto ste došli, pa evo, tu su kontroverze". Onda ću ja reći svoj stav. Ja mislim da je fer da se glumci javno oglašavaju, i da je razumljivo da hrvatski glumci nisu u ovim okolnostima došli u Beograd. Ali je tužno da je do toga došlo, i žalosno je da je do toga došlo, i ja bih izabrao drugi put.

Ja bih došao u Beograd i ono što su poručivali rekao ovde – u kameru RTS-a. Jer mislim da je lekovito da se neke stvari kažu u etru. Treba reći recimo da desničarska javnost u Srbiji, koja sada osuđuje te hrvatske glumce, bi trebala da se zapita – pa dobro, jesmo li mi malo doprineli toj atmosferi da oni ne dođu?

Mi sada govorimo o genocidu nad Srbima u Drugom svetskom ratu, o čemu sam ja baš lično polemizirao recimo s predsednikom Republike Hrvatske u Jasenovcu – je li bio genocid ili nije. A zar zaboravljamo da je pre mesec dana u Beogradu sahranjen čovek koji je osuđen za genocid u Srebrenici i da isti ljudi koji su tamo slavili ratnog zločinca danas osuđuju hrvatske glumce jer nisu došli da bi na neki način napravili ovde nekakvu predstavu koja bi išla njima u političku korist?

Ima li želje u Hrvatskoj da se vidi film Lordana Zafranovića?

– Sigurno ima želje da se vidi Lordanov film, ali sam čuo da neće ići u distribuciju u Hrvatsku.

Zašto je uopšte došlo do toga da prvo bude prikazan u Beogradu?

– On je već jedno vreme gotov, odbila ga je Venecija, mislim da ga je odbio Berlin, ti ga negde moraš prikazati. Naravno da je bizarno nesrećna okolnost da se to prikazuje u Beogradu u jeku predizborne kampanje, koja je šizofrena sama po sebi, šizofrenija od ranijih šizofrenih kampanja, i da je to sada ta takozvana referendumska atmosfera, pa je sada referendum i oko Zafranovićevog filma.

Zaboravljamo da film govori o žrtvama genocida, da govori o deci s Kozare, i da bi trebalo dnevnu politiku ostaviti pre ulaska u bioskop. A mi to ne radimo. Mi sve znamo pre gledanja filma.

Kako je Lordan postao Vučićev u toj referendumskom atmosferi? Neki su mu zamerali što je zahvaljivao Srbiji i Republici Srpskoj na dodeli sredstava, Vučiću i Dodiku...

– Ja ne bih zahvalio Vučiću, ne bih zahvalio nikome lično jer nije Vučić dao svoj novac. Režiser uzima novac gde ga uzeti može i on je želeo da završi taj film. Radio ga je godinama, bila je afera, ako se sećate, i sa Darom iz Jasenovca, gde je on optuživao i završilo je na sudu da je pokraden scenario i njegova ideja, odbijen je od Hrvatskog audio-vizuelnog centra, i uzeo je novac tamo gde može.

Ja ne bih nikome lično zahvaljivao, ali oni koji kritikuju Zafranovića da je uzeo novac od nekakvog Vučića, isto tako su deset godina uzimali novac od Vučića i Srbije. I sada čoveka koji je to isto napravio i to pre intifade studenata, osuđuju u novim političkim okolnostima jer su im u međuvremenu neki projekti odbijeni, jer su se oni odlučili na političko aktiviranje protiv Vučića.

Mislim da je i taj stav prilično licemeran i ta atmosfera u kojoj legende jugoslovenskog i srpskog i regionalnog filma poručuju Lordanu da se treba stideti.

Evo jedno logično novinarsko cinično pitanje – da li bi isti ti ljudi Lordanu rekli da treba da se stidi da su prošli na konkursu u poslednje dve godine na kojem sada kao nisu prošli?

Ja nisam državljanin Srbije, ali Fest je sigurno ispolitizovan po informacijama kojima ja raspolažem. Ali, može li čovek od 80 i nešto godina, kojem je ovo možda i poslednji film, daj bože da nije, ali nakon osamdesetih ih je malo režiralo čini mi se u istoriji filma, pogotovo ovako važan, emblematski, čoveka koji je radio tu temu zapravo celu svoju karijeru, koji sad želi da napravi grand finale, može li on sad to povuče?

Koji prezidijum, koji kolegijum, koji komitet treba da se sastane, da vidimo je li sad vreme i ko o tome sme odlučivati osim Lordana? Lordan je izabrao ovo, njemu na dušu. Da li bi to drugi napravili, ne znam.

Ali, jesu li glumci koji su glumili, a sada kritikuju vratili honorare? Jesu li spalili javno taj honorar ili donirali studentima za kampanju? Ne znam. Lako je tražiti trun u tuđim očima, pa čak i ako nije baš brvno u tvojim očima.