Grci nezadovoljni zbog transrodnog Ahila i tamnopute Jelene Trojanske

Filmski svet sa nestrpljenjem iščekuje Nolanovu „Odiseju“, epski spektakl vredan 250 miliona dolara. Ipak, film je i pre premijere postao središte žestoke kulturne debate.

Potvrda da će Lupita Njongo tumačiti Jelenu Trojansku, mitsku lepoticu zbog koje je izbio Trojanski rat, i nepotvrđene glasine da Eliot Pejdž igra Ahila, izazvale su buru na društvenim mrežama.

Polemiku je dodatno rasplamsao Ilon Mask, koji je optužio Nolana da je „izgubio integritet“ i da se dodvorava Holivudu zbog pravila o raznolikosti.

U Grčkoj, kolevci ovog epa, rasprava ima daleko dublji i emotivniji prizvuk.

Kulturna autentičnost ili ideološka reinterpretacija?

U središtu grčkog nezadovoljstva nalazi se osećaj da je jedno od ključnih dela njihove civilizacije otuđeno i prilagođeno savremenim holivudskim trendovima.

Jedan od glavnih prigovora, koji se često ponavlja u grčkim medijima, jeste potpuno odsustvo grčkih glumaca iz produkcije. Za mnoge, to nije samo previd, već znak nepoštovanja prema kulturi iz koje priča potiče.

Kritike se ne zaustavljaju samo na pitanju porekla glumaca, već zadiru i u ono što deo javnosti vidi kao istorijsku i književnu nepreciznost.

Posebno je sporan izbor Lupite Njongo za ulogu Jelene, koju Homer u „Ilijadi“ i „Odiseji“ opisuje epitetom „λευκώλενος“ (leukolenos), odnosno „beloruka“.

Klasičari podsećaju da taj izraz nije poetskog karaktera, već je simbol aristokratskog statusa i ideala lepote u antičkoj Grčkoj, jer su žene višeg staleža imale svetliju put pošto su više vremena provodile u zatvorenom prostoru.

U Grčkoj se ova razlika između Homerovog teksta i Nolanovog kastinga ne tumači kao umetnička sloboda, već kao „ideološka reinterpretacija klasične antike“.

Mnogi komentatori smatraju da su ovakve odluke posledica savremenih holivudskih politika raznolikosti, jednakosti i inkluzije (DEI), kao i uticaja takozvane „woke“ kulture.

Kritičari pritom postavljaju pitanje da li bi ista vrsta kreativne slobode bila prihvatljiva kada bi se radilo o epovima drugih, neevropskih kultura.

Kako ističu pojedini analitičari, Holivud je veoma oprezan kada je reč o kulturnom prisvajanju priča manjinskih zajednica, dok se grčka mitologija često tretira kao univerzalno nasleđe otvoreno za neograničene reinterpretacije.

Državni novac i pitanje odgovornosti

Kontroverza je dobila i finansijsku dimenziju nakon što je otkriveno da je film, čiji su delovi snimani u Grčkoj, dobio državne subvencije veće od šest miliona evra. Ta informacija dodatno je pojačala nezadovoljstvo dela javnosti.

Građani i pojedini analitičari sada postavljaju pitanje kako je moguće da se javni novac koristi za finansiranje produkcije koja, po njihovom mišljenju, ne samo da zanemaruje grčke umetnike, već i menja ključne elemente njihovog kulturnog nasleđa.

Za mnoge, državna podrška filmu predstavlja svojevrsno saučesništvo u onome što nazivaju kulturnim skrnavljenjem.

Odbrana umetničke slobode

Ipak, postoje i oni koji brane Nolanove odluke. Pristalice filma podsećaju da je „Odiseja“ mitološko, a ne istorijsko delo.

U priči ispunjenoj Kiklopima, bogovima i čudovištima poput Skile i Haribde, insistiranje na etničkoj ili rasnoj „preciznosti“ mitskih likova, smatraju, nema mnogo smisla.

Branioci filma ističu da je lepota subjektivna kategorija i da umetnička sloboda podrazumeva pravo reditelja da ponudi novo viđenje drevnog teksta.

Nolan je, odgovarajući na kritike, izjavio da nijedna odluka nije doneta olako i da je cilj bio stvaranje autentičnog i vizuelno upečatljivog sveta zasnovanog na temeljnom istraživanju.

Kao primer svog pristupa naveo je izbor repera Travis Scott za ulogu barda, objašnjavajući da je želeo da povuče paralelu između antičke usmene tradicije i savremenog rep izraza.

Ipak, takva objašnjenja teško umiruju one koji smatraju da je granica pređena. Za mnoge problem nije sama raznolikost, već, kako tvrde, dvostruki standardi.

Dok se autentičnost strogo zahteva kada su u pitanju pojedine kulture, nasleđe drugih, poput grčkog, postaje prostor za društvene i političke eksperimente.

Na kraju, polemika oko Nolanove „Odiseje“ prevazilazi okvire jednog filma.

Ona se pretvara u širu raspravu o tome ko ima pravo da tumači drevne priče i da li principi reprezentacije, na kojima savremeni Holivud insistira, važe jednako za sve kulture.