Svetozar Cvetković i Branka Šelić o fenomenu „Radio Mileve“

Gosti Beogradske hronike, glumci Svetozar Cvetković i Branka Šelić kažu da o uspehu serije sude pre svega u neposrednom kontaktu sa publikom, posebno najmlađima, koji sa nestrpljenjem iščekuju svaku novu epizodu.

„Očekivala su deca. Imamo stalno susrete na ulici i pitanja kada će biti nove epizode. Znali smo da deca najviše čekaju nastavak i nadam se da ih nismo razočarali“, kaže Branka Šelić.

Kada publika pomeša ulogu i stvarnost

Svetozar Cvetković ističe da je broj gledalaca impresivan, ali da je uspeh serije najbolja potvrda ideje od koje se krenulo – da se od svakodnevne, naizgled obične priče može napraviti serija za sve generacije.

„To je da čovek ne poveruje da toliko ljudi u jednom trenutku gleda jednu stvar. To je veliki kompliment za onoga ko je došao na ideju da se takva serija pravi, uključujući produkciju RTS-a, a pre svega Neleta Garića“, navodi Cvetković.

Kao posebno zanimljivo iskustvo izdvaja susrete sa decom, koja često u potpunosti poistovete glumce sa njihovim likovima.

„Jedan dečak me je pitao da li sam stvarno neuropsihijatar ili samo glumac. Posle je hteo da se slikamo, a onda mi je poverio da je zaljubljen i da ne zna šta da radi. Tu vidite koliko ljudi zamene identitete nas glumaca“, kaže Cvetković.

Ekipa kao porodica u jednoj zgradi

Posle šest godina snimanja, ekipa serije funkcioniše kao prava porodica, saglasni su glumci. Taj osećaj, kažu, prepoznaje i publika.

„Mi ovo radimo šestu godinu zaredom i to je postao način života. Postali smo porodica – sa usponima, padovima, svađama i velikim zadovoljstvima. Sve ono što čini jednu porodicu koja živi u jednoj zgradi“, ističe Cvetković.

Sličan utisak ima i Branka Šelić.

„Zbližili smo se i ušli u druge porodice. Ljudi nas na ulici doživljavaju kao da smo deo njihove porodice“, kaže ona.

Uloge koje rastu zajedno sa glumcima

Glumci priznaju da nisu mogli da predvide da će serija trajati i rasti u ovakvim razmerama, ali da je ključ bio u osećaju autora i ekipe koja je radila na projektu.

„Mi nismo mogli da pretpostavimo da će to ići ovoliko daleko, ali svaka čast onima koji su to osetili i realizovali“, kaže Cvetković.

Branka Šelić navodi da je ulogu od početka prihvatila sa radošću, jer joj je odmah bilo jasno šta igra i sa kim sarađuje.

„Odmah su mi rekli koju ulogu igram i to mi je divno. Lik se zasniva na reakciji, a ja mnogo volim takve uloge. Kasnije su se svi likovi razvili i dobili mnogo više prostora“, ističe ona.

Cvetković kaže da je za njega uloga bila izlazak iz zone komfora.

„Niko mi ranije nije nudio takvu vrstu uloge. Reditelj Elmir Jukić mi je samo rekao: ‘Polomi ga’. Tražio je nešto što mi nije bilo blisko, ali sam probao i shvatio da i to može da funkcioniše“, navodi Svetozar Cvetković.

Umetnička sloboda kao osnova uspeha

Iako su likovi precizno napisani, prostor za igru i improvizaciju postoji, kažu glumci, pre svega tokom proba.

„Na probama volimo da se zaigramo, naročito u grupnim scenama. Ako se desi nešto zanimljivo, to ostane. To je ta kolektivna igra koja je rodila slobodu“, kaže Branka Šelić.

Za Svetozara Cvetkovića upravo je ta sloboda najveća vrednost glumačkog posla.

„Naš posao je najlepši na svetu jer omogućava slobodu. Kada vam reditelj kaže da imate slobodu da nešto ‘polomite’ kako želite, onda znate da će iz toga nešto nastati. Kad se glumci dobro osećaju, i publika to oseti“, zaključuje Cvetković.