Sandra Perović o Kanskom festivalu: Blještavilo i nonšalantnost na crvenom tepihu, ali i puške na gotovs

Dodeljene su i nagrade prestižnog festivala. Drama Anora Šona Bejkera o mladoj egzotičnoj plesačici koja se udaje za sina bogatog ruskog oligarha proglašena je za najbolji film 77. Kanskog festivala. Veliku nagradu osvojilo je ostvarenje All We Imagine As Light, dok je nagrada žirija otišla filmu Emilija Perez.

Šon Bejker je na dodeli nagrada rekao: „Ovaj cilj sam imao 30 godina, sada imam 53 godine života, šta dalje?“

„Uvek ima nagađanja i uvek je nekoliko filmova u opticaju kao potencijalni dobitnici najprestižnije nagrade na svetskim festivalima, to jeste definitivno Zlatna palma, jer Kanski festival i dalje stoji čvrsto na pijedestalu kao festival sa najviše samopouzdanja, ali to samopouzdanje nekako dolazi opravdano, imajući u vidu ko se sve ove godine pojavio u Kanu“, rekla je Perovićeva.

Među onima koji su posetili ovogodišnje izdanje prestižnog festivala su Džordž Lukas, Frensis Ford Kopola, Meril Strip, Fej Danavej…

Sandra Perović je prokomentarisala i autora najboljeg filma: „Šon Bejker je jedan tokom poslednjih deset godina od najvećih kritičara savremenog američkog društva. On je američki nezavisni reditelj, i srpska publika imala je prilike da gleda njegove filmove i projekat Florida i Red roket, odnosno Crvena raketa koji je prikazan na jubilarnom 50. FEST-u. On je tokom čitave svoje karijere nekako imao u fokusu bavljenje disfunkcionalnim porodicama, ljudima sa margine, pojedincima sa margine i seksualnim radnicima“.

Radnja pobedničkog ostvarenja odvija se u siromašnom delu Njujorka, između vila ruskih oligarha

„Urnebesni smeh je bio tokom trajanja filma Šona Bejkera, aplauz tokom same projekcije i već kada vidite da filmski kritičari, novinari i publika tako reaguju, znate da postoje indicije da će osvojiti neku od nagrada, i da će sloviti za favorita. Naravno, uvek postoje filmovi koji takođe imaju potencijala, dobijaju dobre kritike, nekada i loše“, rekla je urednica Zabavnog programa RTS-a.

Dodala je da joj je žao što film Paola Sorentina, respektabilnog italijanskog reditelja, Partenope, nije dobio ni jednu od nagrada.

„Jednu od uloga u ovom filmu igra Oskarovac Geri Oldman, tačnije igra Džona Čivera, američkog pisca. Jednostavno, to je film koji odiše lepotom u svakom kadru. Uželeli smo se takvih filmova, pravljenih u maniru najboljih predstavnika italijanskog, recimo, neorealizma i uopšte punokrvnih filmova kako su pravili Bernardo Bertoluči, recimo. Paolo Sorentino je nastavljač te najbolje tradicije italijanskog filma. Tu je napravljena nepravda“, objasnila je.

Kaže da i kritika i žiri nekada ne prepoznaju na pravi način ostvarenja koja to ipak zaslužuju.

Kopola će puniti bioskope

Govoreći o naslovima za koje se očekuje da će u narednom periodu puniti bioskopske sale, Perovićeva navodi da je interesantan povratnički film Frensisa Forda Kopole, Megalopolis: „To je film za koji sam sigurna da će puniti bioskopske dvorane, bez obzira što ga je kritika sasekla. Ali vi u tom filmu vidite sve ono što treba da ima jedan ozbiljan projekat. On je uložio 120 miliona svojih para, prodao svoju vinariju. Dakle, čovek je za svoje pare uradio testamentarni film, ono što je on želeo da uradi“.

Kanski festival je dodelio tri Zlatne palme. Jednu je dobila Meril Strip, drugu Džordž Lukas i treću Studio Gibli.

„Zasluženo! Te Počasne Zlatne palme su uvek jedna dobra prigoda da se nagrade ljudi koji to zaslužuju, koji u vremenu i novih tehnologija i veštačke inteligencije dakle, stvaraju i prave čuda i animacije. Počasna Zlatna palma jeste prestiž. Najveća stvar se dogodila sinoć kada ste videli da Džordžu Lukasu Počasnu Zlatnu palmu za životno delo dodeljuje Frensis Ford Kopola. Dakle imate na sceni u isto vreme dve legende“, rekla je Perovićeva.

Trudila se da svima pokaže koliko je obična žena – Meril Strip

Meril Strip se pojavila na Kanskom festivalu posle 35 godina, a Sandra Perović kaže da se glumica na događaju trudila da svima pokaže kako živi običnim životom i kako je ni njena deca ne doživljavaju kao divu svetskog filma.

Perovićeva je još izdvojila i film Marčelo mio posvećen Marčelu Mastrojaniju, u kojem njegova ćerka Kijara Mastrojani i Katrin Denev, njena majka, igraju same sebe.

Kreacije sa crvenog tepiha nisu najjači utisak

I ove godine pažnju publike su osim filmova privlačile i različite kreacije na crvenom tepihu. Perovićeva kaže da su na nju ipak utisak ostavile pojačane mere bezbednosti.

„Jeste malo neprijatno kada prolazite ulicom ili oko festivalske palate i vidite vojsku koja drži automatske puške na gotovs, nije svejedno jer, koliko god da pomislite u tom trenutku – Da, sigurni smo, ovde je vojska – ne osećate se prijatno. Tako da moj utisak je taj, da je taj nivo bezbednosti bio veći nego ikada.

Dakle, pored svog tog blještavila i te nonšalantnosti na crvenom tepihu ispred dvorane Limijer, jeste taj neki utisak okolo, ti obruči, ti prstenovi“, podelila je utiske Sandra Perović i dodala: „Jedan moj dobar kolega je rekao, sedeli smo nakon jedne projekcije – Pitanje je da li ćemo mi možda sledeće godine sediti na ovom festivalu i pratiti ga“.