Italijanski neorealizam u DKC-u

Kulturni centar Beograda organizovaće od 16. do 18. februara projekcije pet filmova italijanskih reditelja iz perioda neorealizma.

Filmovi će biti prikazani kao prateći program izložbe „Godine neorealizma - smernice italijanske fotografije", koja je u toku.

Projekcijama u Dvorani kulturnog centra (DKC) prethodiće razgovor o filmskom stvaralaštvu italijanskog neorealizma, ishodištima i paralelnim procesima u drugim evropskim i svetskim sredinama tog perioda.

U razgovoru će učestvovati reditelji Dušan Makavejev i Slobodan Šijan i kritičar Nebojša Popović.

U utorak će u DKC-u biti prikazan dobitnik Zlatne palme „Čudo u Milanu" Vitoria de Sike iz 1951. godine.

Za sredu su zakazane projekcije naslova „Bez milosti" Alberta Latuade (1947) i film koji je osvojio Zlatnog lava, „Probisvet" Federika Felinija (1955).

U četvrtak će biti prikazano jedno od najznačajnijih ostvarenja pokreta, film „Gorki pirinač" Đuzepea de Santisa (1948), koji je ostvario veliki komercijalni uspeh i u Evropi i Americi, kao i mešavina komedije i drame „Gde je sreća?" Roberta Roselinija (1954).

Teški životni uslovi na filmu

U italijanskoj kinematografiji u periodu između 1942. i 1953. godine zadatak režisera bio je da se režimskoj mistifikaciji i retorici suprotstave direktnim, gotovo dokumentarističkim kontaktom sa stvarnošću.

Stoga su filmske priče smeštene uglavnom u siromašnu radničku klasu i odražavaju teške ekonomske i moralne okvire života poratne Italije.

Snimaju se okupirani Rim, frustracija, siromaštvo, žene posleratnog vremena, očajanje, emigranti, penzioneri, čitav onaj svet čije postojanje fašizam nije priznavao.

Posle rata, kada su čuveni studio „Ćinećita" zauzele izbeglice, a većina filmskih studija bila uništena, kada je nedostajao novac za produkciju, mladi režiseri su sa velikim umetničkim zanosom odlučili da počnu snimanje u eksterijeru, na pozadini ratnih razaranja, sa naturščicima u sporednim, a ponekad i glavnim ulogama.

Ti filmovi odlikuju se snažnim nabojem neorealizma i bave se moralom posleratne Italije.

Najistaknutiji predstavnici tog pokreta, koji se pojavio spontano i bez manifesta, bili su Lukino Viskonti, Roberto Roselini, Vitorio De Sika, Đuzepe De Santis i scenarista Ćezare Cavatini.

Viskontijev film „Opsesija" iz 1942. godine smatra se trenutkom kada je počelo da se govori o neorealizmu, a sam Viskonti pretečom ovog pokreta.