TV premijera filma „Lihvar": Simbolika kriminala bez glamura

Burnih devedesetih godina kriminal je u Srbiji postao deo svakodnevnice, njime se bavio i srpski film, poput Rana i Južnog vetra, pa su poređenja Lihvara s ovima neizbežna, kao i sa stranim uzorima poput skandinavskih ostvarenja koja su se doticala srpske mafije.

„Momci s vrelog asfalta" u međuvremenu su ostarili i među njima je Mundir, zelenaš i uterivač dugova iz Inđije, čovek koji ideju kriminalnog kodeksa shvata ozbiljnije od praznih priča za TV emisije i rijaliti programe. To ne čudi jer malo mesto gde svako o svakome zna više od nadimka ne nudi emisije i rijaliti, već samo tavorenje u okruženju gde nekoliko stotina, kamoli hiljada evra predstavlja pitanje života i smrti.

Čoveku u svakodnevnoj borbi potrebno je verovanje u nešto. Upečatljiva Mundirova tetovaža i znak koji bi trebalo da visi u njegovoj teretani paganski je simbol ruke božanske, sveprisutne; ta ruka obuhvata čitav svet, upletena je u sve.

Mundir u svom turobnom mestašcetu i deluje tako; njegov stav da nikome ne duguje, ali i da niko ne sme njemu ostati dužan čini ga čovekom koji je svakome na usluzi, ali je i pesnica koja će dozvati pameti one koji se ne povinuju. Međutim, starenje ga čini ranjivim po više osnova - usled godina stresa, zdravlje počinje da mu popušta, a dolaze nova vremena gde nekadašnju „hajdučiju" policija i sud više ne tolerišu, a nove generacije, pa i ekipa dođoša, donose nove kodekse i simbole.

Lihvar je srpska varijanta filmova o „poslednjem poslu" nakon koga ostareli kriminalac želi da se smiri s porodicom i pređe na legalno poslovanje. Naravno, to nikada ne ide po planu, s tim da ovde postoji i zadivljujući nedostatak glamura.

Kriminalci Inđije i bliže okoline ne izgovaraju bombastične rečenice koje će ući u svakodnevni rečnik filmske publike. Sa njihovih su limuzina otpali znakovi prestižnih firmi i zbog dugova prodaju se ispod cene.

Njihove su žene obične supruge, s običnim svakodnevnim problemima. Ti kriminalci jednako se hvataju i oružja i lopate, a sa pojavom leša kojega je potrebno nekako se osloboditi, Lihvar komuncira sa beogradskim Južnim vetrom. Sečenje leša je jedno od opcija, ali na to Mundir prezrivo pita: „Ti ćeš da ga sečeš?". Inđija nema psihopatu spremnog za to i rešenje problema je strogo lokalno.

U skladu sa srpskim lokalnim specifičnostima je i spajanje paganske simbolike sa hrišćanskom. Neglamurozni Mundirov poslednji posao prožet je simbolom jabuke, ponuđene mu poput iskušenja koje on najpre odbija. Ali potrebno je imati u vidu da je jabuka takođe antički simbol razdora, pa i zdravlja, Mundiru tako neophodnog.

Iskušenju on naravno podleže, ali neočekivani rasplet jasno govori da se nije odrekao ni svojih paganskih korena, njegove upletenosti u sve, te je rezultat prihvatanja jabuke - paradoksalno - ravno iskupljenju na problematičan, ali ipak u očima gledalaca ispravan način. Jer „nova ekipa" na koju se namerio, pa i primerci najgrđeg društvenog taloga prema kome nije moguće imati bilo kakvo saosećanje, deluju kao logične žrtve čoveka koji jeste s one strane zakona (a tu je i čovek koji bi formalno taj zakon trebalo da štiti), ali ima dostojanstva da veruje u nešto konkretno i svojeg kodeksa se iskreno drži.

Autor teksta je odgovorni urednik Filmskog i stranog serijskog programa Radio-televizije Srbije