Hronični bol u leđima menja mozak i utiče na osećaj sopstvenog identiteta

U novoj studiji istraživači su utvrdili da je hronični bol u leđima izazvan pokretom povezan sa pojačanom aktivnošću podrazumevane moždane mreže (default mode network). Reč je o grupi međusobno povezanih moždanih regija koje su aktivne tokom samoposmatranja, razmišljanja o sebi i spontanog lutanja misli.

Ovo otkriće bilo je neočekivano jer se aktivnost te mreže obično smanjuje tokom akutnog bola, kao što je kratkotrajni bol koji nastaje dodirivanjem vrele ringle ili udarcem kolenom o sto.

Nova studija, objavljena 5. oktobra u časopisu British Journal of Anaesthesia, ukazuje na to da nagla pogoršanja hroničnog bola mogu da uključuju moždane procese koji prevazilaze one zadužene za registrovanje bolnih nadražaja.

Kako mozak reaguje na hronični bol

Hronični bol u donjem delu leđa, koji traje najmanje tri meseca, jedan je od vodećih uzroka invaliditeta u svetu. Smatra se da, kada se hronični bol prvi put javi, mreža moždanih regija poznata kao „neuromatriks bola“ postaje preosetljiva, zbog čega bol može da potraje i nakon što bolni nadražaj prestane.

Iako naučnici znaju da je hronični bol povezan sa promenama moždane aktivnosti, još uvek ne razumeju u potpunosti šta se dešava kada pokreti izazovu naglo pojačavanje već prisutnog bola.

Da bi to ispitali, istraživači su uključili 114 odraslih osoba sa hroničnim bolom u donjem delu leđa i pomoću funkcionalne magnetne rezonance ispitivali njihovu moždanu aktivnost. Ova metoda meri promene u protoku krvi, koje služe kao posredni pokazatelj aktivnosti mozga.

Nakon početnog snimanja, istraživač je pomogao svakom učesniku da podigne nogu sve dok se bol u leđima ne pojača. Noga je zatim zadržana u tom položaju 10 sekundi, a potom spuštena.

Istraživači su odmah nakon ovog pokreta koji izaziva bol ponovo snimali mozak učesnika i uporedili rezultate sa prethodnim snimcima. U proseku, tokom testa prijavljeni intenzitet bola povećao se za 23 odsto.

Kao što se očekivalo, tokom pokreta noge istraživači su uočili pojačan protok krvi u moždanim regijama zaduženim za obradu bola i pokreta. Međutim, otkrili su i povećanu aktivnost u ključnim delovima podrazumevane moždane mreže, koja je obično aktivnija kada osoba razmišlja o sebi, priseća se sopstvenih životnih iskustava ili jednostavno pušta misli da slobodno lutaju.

Studije pokazuju da akutni bol smanjuje aktivnost podrazumevane moždane mreže, verovatno zato što usmerava svest na nešto što se doživljava kao spoljašnje u odnosu na sopstveno biće.

„Kada smo videli prvi krug analize, zapitali smo se: ’Da li smo ovo uradili kako treba?‘“, rekao je za portal Lajv sajens, koautor studije Morgan Đanola, postdoktorski istraživač na Univerzitetu Kalifornije u San Dijegu.

„Uopšte nismo očekivali da će podrazumevana moždana mreža biti uključena“, izjavio je za Lajv sajens koautor studije Fadel Zejdan, neuronaučnik sa istog univerziteta. „Očekivali smo da će njena aktivnost biti toliko smanjena da smo morali tri puta da proveravamo rezultate kako bismo bili sigurni da su ispravni.“

Istraživači su učesnike izložili i bolnom toplotnom nadražaju na listovima, što je uobičajena metoda za proučavanje moždane aktivnosti tokom akutnog bola. Za razliku od bola u leđima izazvanog pokretom, toplotni nadražaj bio je povezan sa smanjenom aktivnošću u jednom delu podrazumevane moždane mreže, što ukazuje na to da su u ova dva slučaja mogli da deluju različiti mehanizmi.

Kada bol postane deo unutrašnjeg doživljaja

Učesnici koji su prijavili intenzivniji hronični bol u leđima imali su izraženiju povezanost između podrazumevane moždane mreže i regija mozga koje obrađuju nadražaje iz leđa. Autori studije zaključili su da hronični bol može da se ispreplete sa načinom na koji ljudi doživljavaju sebe i sopstveno telo.

„Iz perspektive doživljaja sebe kao središta sopstvenog iskustva, ovaj nalet bola gotovo je postao deo onoga što oni jesu“, rekao je Zejdan.

Ketrin Martuči, neuronaučnica sa Univerziteta Djuk koja nije učestvovala u istraživanju, pohvalila je eksperimentalni pristup. Ona je istakla da istraživači obično izbegavaju pokrete tokom snimanja mozga jer oni mogu da naruše jasnoću snimka.

Ova studija je, kako je Martuči navela u imejlu za Lajv sajens, uspešno zaobišla taj problem snimanjem mozga pre i posle pokreta koji izaziva bol.

Ipak, ona je ukazala na to da uočena moždana aktivnost može da odražava i bol koji traje nakon podizanja noge ili anksioznost izazvanu tim pokretom. Pored toga, studija nije mogla da utvrdi da li uočene promene moždane aktivnosti doprinose nastanku hroničnog bola ili se razvijaju kao posledica bola.

Uprkos tim ograničenjima, Zejdan i njegove kolege smatraju da bi rezultati istraživanja mogli da pomognu u razvoju budućih terapija za hronični bol. One bi mogle da budu usmerene na način na koji ljudi doživljavaju i razumeju sopstveni bol, umesto da se bave isključivo samim bolnim senzacijama.

Zejdanu je, inače, tokom sprovođenja studije i samom počeo da se javlja hronični bol u leđima. On smatra da prethodna iskustva i sećanja na život sa hroničnim bolom mogu da utiču na moždane procese do te mere da sam bol postane deo osećaja sopstvenog identiteta.