Bolesti koje ne vidimo nisu nestale – zašto se morbili vraćaju i gde grešimo sa antibioticima

Sa polaskom dece u vrtiće i škole u fokus se ponovo vraćaju respiratorne i druge zarazne infekcije. Istovremeno, pojedine bolesti za koje se verovalo da su stavljene pod kontrolu ponovo predstavljaju izazov, dok se razvijaju nove mogućnosti prevencije, dijagnostike i lečenja.

O zaštiti dece od zaraznih bolesti, imunizaciji i upotrebi antibiotika, povodom prvog regionalnog kongresa „Granice zaštite“, koji u Beogradu okuplja više od 150 stručnjaka iz Srbije, Evrope i sveta, za Jutarnji program RTS-a govorili su predsednica Medicinskih virusologa Srbije prof. dr Ana Banko i prof. dr Aleksandar Kenet sa Univerziteta na Floridi, načelnik Klinike za infektivne bolesti dečje bolnice.

„Bolesti vrlo brzo nađu otvorena vrata“
Govoreći o bolestima koje se ponovo pojavljuju kod dece, prof. dr Ana Banko ističe da postoji razlika između onoga što javnost vidi i napora medicinske struke da pojedine infekcije drži pod kontrolom.

„Sve ono što ne vidi javnost, zapravo, je veliki trud i prevencije i imunizacije, dijagnostike, kontrole širenja, tako da sve vreme se radi dok ljudi misle da su bolesti zaboravljene“, objašnjava profesorka.

Upozorava da bolesti veoma brzo pronalaze prostor kada „bedem nije dovoljno jak“, odnosno kada obuhvat imunizacijom nije dovoljno visok.

Posebno su, dodaje, osetljiva deca sa teškim imunodeficijencijama, kao i novorođenčad koja još ne mogu da se zaštite.

„Naravno da su na prvom mestu, verovatno u ovom trenutku, morbili, ali tu su i bolesti koje ostavljaju dalekosežne posledice, pa i tumore na kraju, jer pričamo i o HPV infekciji koja može biti sprečena ako ima dalekosežnu posledicu kao što je to rak“, navodi Banko.

Gost iz Amerike, prof. dr Aleksander Kenet kaže da se same bolesti sa kojima se deca suočavaju nisu toliko promenile u odnosu na period od pre deset ili dvadeset godina, ali da se promenio odnos prema vakcinaciji.

„Bolesti se nisu toliko promenile, ali ono što se jeste globalno promenilo je spremnost ljudi da prime vakcine, i možda su najbolji primer toga male boginje, morbile“, ističe prof. Kenet.

Internet, dezinformacije i poverenje roditelja
Razlozi za pad obuhvata imunizacijom razlikuju se širom sveta, ističe prof. Kenet. Kada je reč o Sjedinjenim Američkim Državama, ukazuje na „sistematsko urušavanje javnog zdravlja“, dok u Srbiji kao jedan od izazova vidi način na koji roditelji traže informacije.

„Ovde u Srbiji, jedan od izazova sa kojima se suočavate jeste to što se ljudi okreću internetu da bi se informisali, umesto da se obraćaju zdravstvenim radnicima i da veruju organizacijama kao što su Ministarstvo zdravlja i Udruženje pedijatara.“

Roditelji, naglašava profesor, žele najbolje za svoju decu, ali su izloženi velikom broju različitih poruka, što može da dovede do nepoverenja.

Prof. dr Ana Banko ukazuje da se posle pandemije kovida 19 nije povećala količina virusa, već da su se promenili načini na koje ljudi dolaze do informacija.

„Viralnost tih informacija, pre svega dezinformacija, nekontrolisano se širi. Zapravo, virusa je i dalje ista količina kao što je bila ranije, osim što postoje unapređene mere prevencije protiv njih.“

Zbog toga, smatra, jasna poruka stručne javnosti mora da pronađe put do pacijenata, roditelja i mladih.

„Imunizacija je vrlo često emotivna odluka. Mi ne možemo očekivati od roditelja da budu i roditelji i medicinski stručnjaci“, ističe prof. Banko.

Roditelji, kako kaže, treba da ostanu aktivni učesnici u donošenju odluka, ali stručna i naučna javnost moraju da im ostave prostor da postave pitanja i razjasne strahove.

Zašto sumnjamo u vakcine koje se koriste decenijama
Na pitanje zbog čega postoji sumnja i u vakcine koje se primenjuju decenijama, prof. Banko naglašava da nema novih saznanja o njihovom štetnom dejstvu, već naprotiv.

Problem je, objašnjava, upravo u tome što se bolesti, kada se ne viđaju, lako doživljavaju kao nešto što više ne postoji.

„Bolesti koje ne vidimo dovode nas u zabludu da njih nema. I većina roditelja danas, okrenuvši se dezinformacijama, ne razume zašto su te vakcine potrebne, a zapravo je ključ u tome da bolesti kontrolišemo“, ističe profesorka.

Prof. Kenet napominje da istraživanja pokazuju da roditelji, kada razgovaraju sa lekarom o vakcinaciji, pre svega žele odgovore na tri pitanja.

„Da li vakcina deluje, da li je bezbedna, i, ono što je najvažnije, šta vi kao lekar preporučujete“, navodi Kenet.

Iako su roditelji izloženi mnogim različitim izvorima informacija, dodaje, najveće poverenje i dalje imaju u lekara svog deteta.

„Odgovornost jasne preporuke je na pedijatru“, naglašava prof. Kenet.

Antibiotik nije lek za svaku infekciju
Osim vakcina, mnogi veruju da su antibiotici čarobni lek. Prof. Kenet podseća da antibiotici deluju kod bakterijskih infekcija, ali ne i kod virusnih bolesti.

„Mnoge bolesti protiv kojih se deca vakcinišu, dakle male boginje, HPV, to su virusi na koje antibiotici ne deluju“, objašnjava profesor.

Prema njegovim rečima, i u ovom slučaju važi princip da je bolest bolje sprečiti nego lečiti. Kada je reč o propisivanju antibiotika, prof. Kenet ističe da kod lekara postoji oprez zbog otpornosti bakterija na te lekove.

Profesorka Banko upozorava da je antimikrobna rezistencija jedna od velikih pretnji i da prekomerna upotreba antibiotika može da ostavi najugroženije pacijente bez mogućnosti efikasnog lečenja.

„Mi poslednjih decenijama nemamo nove antibiotike uopšte u svetu, i zato moramo dobro raspolagati sa onim što imamo.“

Dodaje da je zloupotreba antibiotika jedna od posledica nedovoljne edukacije i nedovoljne prevencije.

Na pitanje da li se u Srbiji antibiotici lakše propisuju nego u SAD, prof. Banko smatra da „nešto lakše da“, ali da deo problema predstavlja i uverenje pacijenata da antibiotikom mogu unapred da spreče komplikacije.

„Pacijenti će biti uvereni da će uzimanjem antibiotika na kraju dana sprečiti neku vrstu komplikacije, i mislim da je to najveća zamka koja nekako u našem mentalitetu danas postoji.“

Kada dete treba odvesti lekaru
Profesor dr Aleksander Kenet poručuje roditeljima da, kada procenjuju da li je detetu potreban pregled, najpre treba da veruju sopstvenom osećaju i prosuđivanju.

„Ako je roditelj zabrinut, to je dovoljno da pedijatar kaže: ‘Treba da pregledam to dete’“, ističe Kenet.

Ne treba, dodaje, širiti paniku, ali je važno da roditelji izgrade odnos sa pedijatrom kako bi se problemi sprečili pre nego što nastanu.

To poredi sa redovnim servisiranjem automobila, kojim se sprečavaju veći kvarovi.

„Isto je i sa decom: ako možemo da sprečimo bolesti, možete li da smislite neki bolji način da pokažete ljubav prema detetu nego da ga zaštitite od bolesti?“, zaključuje prof. dr Kenet.