Hiljadu godina star napitak nudi nove ideje za borbu protiv otpornosti na antibiotike
Lekovita mešavina iz medicinskog rukopisa iz 10. veka oštetila je ćelijske membrane, promenila ekspresiju gena koji podstiču razvoj bolesti i ometala komunikaciju između bakterija kada je dodata bakterijskim kulturama. Štaviše, tri vrste štetnih bakterija razvile su otpornost na lekovitu mešavinu mnogo sporije nego na konvencionalne antibiotike koji sadrže jedan aktivni molekul.
„Razlika je izuzetna“, kaže Omar El-Halfavi, mikrobiolog sa Univerziteta Regina u Kanadi, koji nije učestvovao u istraživanju objavljenom u časopisu mSphere.
Ta smanjena sposobnost razvijanja otpornosti mogla bi da bude posledica toga što srednjovekovni lek deluje na više meta unutar bakterije, kaže Freja Harison, mikrobiološkinja sa Univerziteta Vorvik u Engleskoj.
Infekcije izazvane bakterijama otpornim na antibiotike danas usmrte više od milion ljudi godišnje. Međutim, ljudi se već hiljadama godina bore protiv sićušnih neprijatelja koji izazivaju bolesti poput kuge, lepre i tuberkuloze. Negde tokom 10. veka anglosaksonski pisari sakupili su različite, ponekad i sumnjive, metode lečenja u medicinskom tekstu poznatom kao Bald’s Leechbook.
Harison i tim mikrobiologa i istoričara napravili su 2015. godine u laboratoriji lek prema receptu iz tog rukopisa, poznat kao Baldova očna mast. Pomešali su beli luk, crni luk, goveđu žuč i vino u mesinganoj posudi, a zatim ostavili mešavinu da odstoji devet dana. U laboratorijskim testovima, Baldova očna mast pokazala je iznenađujuće snažno antimikrobno dejstvo protiv bakterije zlatna stafilokoka, kao i njenog oblika otpornog na lekove, MRSA.
Ovoga puta naučnici su želeli da utvrde kako očna mast deluje na patogene, pa su merili na koji način mešavina menja ekspresiju gena u bakterijskim kulturama. Nakon tretmana očnom mašću, stotine gena zlatne stafilokoke ispoljavale su drugačiju aktivnost, uključujući i gene povezane sa sastavom ćelijske membrane i sposobnošću izazivanja bolesti.
Lek je takođe oštetio bakterijske membrane, što bi moglo da bude smrtonosno za bakterije. Osim toga, veoma male koncentracije očne masti smanjile su sposobnost bakterije da stvara otporne kolonije poznate kao biofilm, koje joj omogućavaju da se zaštiti od antibiotika. Mast je takođe ometala komunikaciju između bakterijskih ćelija, koju patogeni koriste za koordinaciju aktivnosti i povećavanje svoje štetnosti.
Na kraju, tim je bakterijske kulture zlatne stafilokoke i još dva patogena izlagao sve većim koncentracijama očne masti ili uobičajenih antibiotika kako bi utvrdio koliko brzo razvijaju otpornost. Posle dve nedelje, mikroorganizmi su često uspevali da se razmnožavaju uprkos izloženosti količinama tradicionalnog antibiotika koje su bile osam do 16 puta veće od koncentracije koja je na početku zaustavljala njihov rast. Nasuprot tome, mogli su da podnesu samo nešto veće koncentracije očne masti.
Harisonova kaže da ne očekuje da će ljudi početi sami da prave očnu mast kako bi lečili infekcije.
„To bi bilo veoma nepraktično, a istovremeno potencijalno nepouzdano i opasno, jer bi sastav veoma varirao.“
Umesto toga, smatra ona, istraživači bi mogli da ponove višestruki napad očne masti na bakterije na način koji bi bio pogodan za kliničku primenu, koristeći laboratorijski proizvedenu mešavinu koja bi sadržala nekoliko aktivnih sastojaka tog leka.
„Negde u toj mešavini postoji kombinacija molekula koja je odgovorna za najveći deo ovog dejstva — pa možemo li da otkrijemo koji su to molekuli“, istakla je ona.
