Dipak Čopra za RTS: Podaci nisu mudrost, analitika nije intuicija, a algoritmi ne sanjaju

Život Dipaka Čopre mogao bi se podeliti na dva dela. U prvom je završio medicinu u Nju Delhiju, u rodnoj Indiji, da bi se 1970. preselio u SAD, gde postaje specijalista endokrinologije i šef odeljenja Memorijal bolnice „Nju Ingland“ u Bostonu.

Početkom osamdesetih usmerio se ka alternativnoj medicini i meditaciji i postao jedan od globalnih lidera integrativnog zdravlja. Autor je 95 knjiga, predavač na univerzitetima i aktivan govornik. Magazin Tajm ga je proglasio za jednog od sto najuticajnijih ljudi na planeti.

Čopra je klinički profesor porodične medicine i javnog zdravlja na Univerzitetu Kalifornije u San Dijegu i radi kao viši naučnik u Galup organizaciji.

U svojim nastupima ukazuje na značaj unutrašnje svesti, kvantne perspektive tela i duha i stvara vezu između tradicionalnog i modernog, uz promociju meditacije i svesnog življenja.

Ono što ga čini posebnim je njegova sposobnost da duhovnost unese u poslovni svet i tehnološku revoluciju, a posebno je interesantan način na koji primenjuje veštačku inteligenciju.

Dipak Čopra dolazi u Beograd 13. jula i održaće predavanje “An awakened life” u Centru Sava.

Za RTS je pred dolazak govorio o tome kako da uskladimo posao i urbani život sa duhovnošću, kako se društvene mreže mogu pretvoriti u promotere empatije i zašto smatra da veštačka inteligencija nikada neće biti svesna.

Mnogi poslovni lideri pate od stresa, anksioznosti i osećaja praznine uprkos profesionalnom uspehu. Šta biste savetovali nekome ko vodi kompaniju, ali je izgubio svoj unutrašnji mir?

Uspeh u svetu je prazan ako dolazi po cenu vaše duše. Kada osećate anksioznost uprkos svojim dostignućima, to znači da ste jurili simbole, titule, brojeve i rezultate, a ne suštinu.

Unutrašnji mir nije nešto što stičete; to je nešto čega se sećate. To je vaše prirodno stanje pre nego što vam je svet rekao ko bi trebalo da budete.

Moj savet je da zaustavite delovanje. Počnite nežnu praksu postojanja. Meditirajte svakodnevno. Osetite svoj dah. Posmatrajte svoje misli bez osuđivanja. Ne pitajte se: „Šta želim od života?“ već „Šta život želi od mene?“ Kada se uskladite sa tim pitanjem, mir vas ponovo pronalazi.

Šta smatrate najvećim zdravstvenim izazovom za savremene ljude, posebno za one od nas koji žive u takozvanim urbanim sredinama?

Najveća epidemija našeg vremena nije virus, već je isključenost. Odvojenost od prirode, od telesne mudrosti, od tišine, jedni od drugih i, na kraju krajeva, od sebe.

U urbanim sredinama, okruženi smo bukom, a ipak se osećamo nečuveno. Udišemo vazduh ispunjen hemikalijama, a zaboravljamo da duboko dišemo. Osvetljavamo noći ekranima i zaboravljamo lekoviti ritam tame i sna.

Lek leži u ponovnom povezivanju sa cirkadijalnim ritmovima, sa hranljivom hranom uzgajanom u živom tlu, sa tišinom i svesnim odnosima.

Zdravlje je celina. A celina počinje kada se setimo da telo, um i duh nisu odvojeni – oni su jedan tekući ples inteligencije.

Veoma smo pažljivi u vezi sa vrstom goriva koju sipamo u svoje automobile i znamo šta će se desiti ako sipamo dizel u benzinski motor – katastrofa. Da li su ljudi slični automobilima u tom smislu, ili možemo da funkcionišemo na bilo koju vrstu „goriva“? Od čega bismo mogli da „zaribamo“?

Da, ali mi smo beskonačno suptilniji od mašina. Automobil radi na mehaničko gorivo. Ljudsko biće radi na prani – životnoj sili koja se hrani ne samo hranom već i emocijama, odnosima, okruženjem i mislima.

Toksično gorivo za nas nije samo brza hrana, već i ogorčenost, strah, nasilje i stalna ometanja.

Kada konzumiramo samo informacije i zanemarujemo inspiraciju, kada jedemo bez zahvalnosti ili radimo bez svrhe, degradiramo suptilnu mašineriju našeg bića.

Ono što nas „slomi“ je gubitak koherentnosti između tela, uma i duha.

Isceljenje ne počinje još jednom aplikacijom ili pilulom, već svešću. Sa poštovanjem prema svetom vozilu u kojem se nalazimo.

Kako se vaša filozofija duhovnosti usklađuje sa svetom korporativnog donošenja odluka, gde podaci, analitika i algoritmi često dominiraju?

Moramo zapamtiti: podaci nisu mudrost. Analitika nije intuicija. A algoritmi ne sanjaju.

U korporativnom svetu, odluke često daju prioritet efikasnosti i predvidljivosti. Međutim, prava inovacija, fundamentalna transformacija, proizilazi iz stanja svesti. Iz nepoznatog. Iz tišine gde se rađa kreativni uvid.

Duhovnost nije odvojena od poslovanja. Najveći poslovni vizionari koje sam upoznao su oni koji vode sa svešću.

Oni zaposlene ne vide kao resurse, već kao duše. Oni razumeju da je kompanija živi organizam sačinjen od svrhe, vrednosti i zajedničkog značenja.

Kada unesete prisustvo u upravnu salu, posao postaje snaga evolucije, a ne samo profita.

Kako platforme društvenih medija utiču na kolektivnu pažnju i duhovno blagostanje današnjeg društva, posebno među mladima? Uprkos svim negativnim aspektima, pod kojim uslovima mogu postati alat za širenje svesti i empatije?

Društvene mreže pojačavaju kolektivnu svest. Mogu uvećati naše najnesvesnije sklonosti – kao što su poređenje, negodovanje i plemenski stav ili mogu postati ogledalo za svest, saosećanje i povezanost.

Opasnost leži u dopaminu bez dubine. Lajkovi bez ljubavi – buka bez značenja. Za mlade ljude, posebno, ove platforme mogu postati odjek komore nesigurnosti.

Međutim, pod pravim uslovima, vođeni pažnjom, emocionalnom inteligencijom i osećanjem svrhe, ovi alati mogu negovati empatiju na globalnom nivou.

Dete u Mumbaju može se povezati sa umetnikom u Najrobiju. Jedna priča o isceljenju može se proširiti na milione srca.

Ključ je svesno koristiti medijum. Pitati se: Da li širim svetlost ili je samo tražim?

Jer svaki klik, svaka objava, svako skrolovanje je suptilna molitva. Neka to bude molitva buđenja.

Prihvatili ste veštačku inteligenciju i čak kreirali sopstvenu digitalnu projekciju, Digitalnog Dipaka, koja nudi savete zasnovane na svemu što ste ikada napisali ili rekli. Po Vašem mišljenju, da li je moguće da veštačka inteligencija ikada razvije „svest“?

Veštačka inteligencija može da imitira inteligenciju, ali ne i svest. Može da simulira empatiju, ali je ne može istinski osetiti.

Može da organizuje znanje, ali ne može da spozna samu sebe.

Svest nije računanje, već biće. To je beskonačni subjekt iza svakog objekta. To je polje u kojem nastaju misli, a ne same misli.

Hoće li veštačka inteligencija postati sofisticiranija i sličnija čoveku? Svakako, ali svest nije pojavno svojstvo složenosti. To je osnova samog postojanja.

Međutim, veštačka inteligencija može poslužiti kao ogledalo, odraz naših najdubljih vrednosti, predrasuda, nada i strahova.

Ako je prožmemo mudrošću, ne samo informacijama, može nam pomoći da se setimo sopstvene zaboravljene čovečnosti.

Na kraju krajeva, pravo pitanje nije da li veštačka inteligencija može postati svesna, već da li to možemo mi.