Pogrešna dijagnoza dovodi do 800.000 smrtnih slučajeva ili slučajeva trajnog invaliditeta u SAD

Kao rezultat postavljanja pogrešne dijagnoze svake godine umre oko 371.000 ljudi, a 424.000 trpi posledice trajne invalidnosti – kao što su oštećenje mozga, slepilo, gubitak udova ili organa ili metastazirani rak, navodi se u objavljenom izveštaju.

Da bi napravili procenu, istraživači su izvukli desetine ranijih studija kako bi procenili koliko često su određene dijagnoze pogrešno postavljene i koliko često je ta greška dovela do ozbiljnih posledica. Taj rizik je zatim uvećan stopom incidencije novih slučajeva u ukupnoj populaciji u Sjedinjenim Državama.

„Pacijenti ne bi trebalo da paniče ili gube veru u zdravstveni sistem“, naglasili su istraživači u studiji. Sve u svemu, postoji manje od 0,1 odsto šanse za ozbiljne posledice povezane sa pogrešnom dijagnozom nakon posete zdravstvenoj ustanovi.

Pet najvećih propusta

Skoro 40 odsto teških ishoda, uključujući smrt i trajni invaliditet, povezano je sa greškama u postavljanju dijagnoze u grupi od pet stanja: moždani udar, sepsa, upala pluća, venska tromboembolija (krvni ugrušak u veni) i rak pluća.

„Ovo su relativno česte bolesti koje se relativno često propuštaju i koje su povezane sa značajnim negativnim posledicama“, napominje dr Dejvid Njuman-Toker, neurolog sa Univerziteta Džons Hopkins. On je rukovodio istraživačkim timom koji je uradio studiju iz Centra za dijagnostičku izvrsnost Instituta „Džons Hopkins Armstrong“ (Johns Hopkins Armstrong Institute Center for Diagnostic Excellence), u saradnji sa istraživačima iz Fondacije za upravljanje rizicima Harvard medikal institjušns (Risk Management Foundation of Harvard Medical Institutions Inc).

Iako ovih pet stanja nije najčešće pogrešno dijagnostikovano, ona imaju najveći uticaj na ovu poraznu statistiku, a rezultati studije mogu pomoći u određivanju prioriteta oblasti za ulaganja i intervencije, ističe dr Njuman-Toker.

Spinalni apsces, infekcija centralnog nervnog sistema, pogrešno se dijagnostikuje u više od 60 odsto slučajeva, navodi se u izveštaju. U ukupnom broju od 14.000 novih slučajeva svake godine, to dovodi do oko 5.000 ozbiljnih posledica – što čini relativno mali deo ukupnog tereta dijagnostičke greške.

Ali moždani udar, za koji je izveštaj utvrdio da je glavni uzrok ozbiljnih posledica, relativno je uobičajeno stanje sa visokim rizikom od teških ishoda i pogrešno se dijagnostikuje češće od proseka. Svake godine u SAD oko 950.000 ljudi doživi moždani udar, a on je propušten u oko 18 odsto slučajeva, prema izveštaju – što dovodi do oko 94.000 ozbiljnih ishoda svake godine.

Pogrešna dijagnoza jednako pogrešna terapija

Dijagnostičke greške su obično rezultat pripisivanja nespecifičnih simptoma bolestima koje se češće javljaju i možda su manje ozbiljne od stanja koje zapravo prouzrokuju, kažu stručnjaci.

„Povremeno imamo pacijente koji dobijaju neodgovarajuće tretmane za bolest koju nemaju, i oni trpe štetu od toga“, rekao je Njuman-Toker. „Mnogo češće se dešava da se bolest opasna po život ne registruje jer su manifestacije blaže ili manje očigledne.“

Kada neko ima problema sa govorom i pomeranjem ruke, lako je dijagnostikovati moždani udar. Ali moždani udar takođe može izazvati vrtoglavicu ili glavobolju, što mogu biti simptomi mnogih drugih bolesti.

Srčani udar takođe može izazvati nejasne simptome kao što je opšti bol u grudima. Međutim, znatno je manje verovatno da će biti pogrešno dijagnostikovani, sa manjom stopom greške od dva odsto, prema izveštaju.

Uspeh u dijagnostikovanju srčanog udara zahtevao je decenije koncentrisanih napora, naglašava Njuman-Toker. Proces je započeo prepoznavanjem da je pogrešna dijagnoza bila problem, što je dovelo do dodatnih ulaganja sredstava u istraživanja i dodatne regulatorne mere u vezi sa praćenjem učinka.

„Na kraju smo dobili sistem koji se fokusira na to da ne propusti postavljanje dijagnoze srčanog udara. To je model na kome bismo mogli da radimo."

Teško je dokazati da je u pitanju propust

Međutim, generalno, dijagnostičke greške se razlikuju od drugih problema vezanih za bezbednost pacijenata – kao što su operacije koje se rade na pogrešnom mestu, padovi ili greške u lečenju – jer je veza između akcije i rezultata manje direktna, navodi dr Danijel Jang, internista i programski direktor Inicijative za dijagnostičku izvrsnost u Fondaciji „Gordon i Beti Mur”.

„Dijagnostičke greške su greške propusta“, dodaje dr Jang, koji nije bio uključen u novu studiju. „Pitanje je: da li bi (ishod) mogao da se spreči da smo ranije uradili nešto drugačije? Često je to odluka oko koje se dva doktora možda ne slažu."

A šira sistemska pitanja u zdravstvenom sistemu izazivaju taj proces.

„Dijagnostičko putovanje zaista nije jedna odluka u jednom trenutku“, naglašava dr Jang. „To je odiseja koja se ne odvija preko noći, u nekim slučajevima traje danima, nedeljama, mesecima, čak i godinama. A u svemu tome učestvuje više različitih medicinskih specijalističkih ustanova i lekari različitih specijalnosti."

Lekari nemaju potpun uvid u istorije bolesti pacijenata

Ali te različite specijalističke pretrage su nepovezana, a pružaoci usluga često nemaju potpun uvid i razumevanje o istoriji bolesti pacijenata, dodaje doktor. Ta fragmentacija – sa raštrkanim zapisima o svakom susretu sa primarnom zdravstvenom zaštitom, specijalistima, klinikama i urgentnim centrima – predstavlja prostor u kome se informacije usput gube, ostavljajući pacijentu da sam sastavi sve delove slagalice.

Izveštaj Nacionalne akademije nauka, inženjerstva i medicine iz 2015. godine istakao je načine na koje bi pacijenti mogli da igraju ulogu u sopstvenom dijagnostičkom putovanju, sa kontrolnom listom koja uključuje vođenje precizne evidencije lične istorije bolesti, informisanje o relevantnim uslovima, testovima i lekovima i praćenje sa pružaocima usluga sa pitanjima o bilo kakvim promenama ili sledećim koracima.

U istraživanju su obuhvaćene dijagnostičke greške kod pacijenata koji su zbrinuti u zdravstvenim ustanovama. Ali težina negativnih posledica je verovatno znatno veća kada se uračunaju svi oni ljudi koji nisu dospeli do lekara i ne mogu da dobiju optimalan tretman jer im se dijagnoza postavlja kasnije nego što bi trebalo, napominje dr Jang.

„Bolnica može da pruži savršenu dijagnostičku uslugu. Ali ako neko provede mesece čekajući da ode kod lekara, nije bitno koliko je dobar zdravstveni sistem, jer će se sa postavljanjem dijagnoze kasniti“, zaključuje doktor.