Kas dostojan carskog dvora – više od 150 lipicanera na jednom mestu

Nema ko nije ostao bez daha, bar na tren. Svi pogledi su bili uprti u njihove pokrete i kas – njih skoro 160.

„Najlepši deo kad radimo sa njima, kad se uprežu, kad se jašu, voze... oni daju mnogo ljubavi i samim tim prikupljaju svu negativnu energiju koju čovek akumilira tokom dana, a najtežeg dela nema. Lepota je i kad ih nahranimo i očistimo, vidimo da su životinje zadovoljne, samim tim smo i mi zadovoljni“, naglašava uzgajivač Bogdan Marković.

Lipicaner je tradicionalno gajena rasa. Uzgajivači ih drže iz hobija i zadovoljstva, a kako ljubitelji kažu, to zadovoljstvo nema cenu.

„Svaki hobi iziskuje žrtve, ljubavi, naravno i novac“, dodaje Marković.

Na Nacionalnoj izložbi jedne od najplemenitijih konjskih rasa, na jednom mestu okupili su se odgajivači, ljubitelji konja, stručnjaci iz naše zemlje i iz inostranstva, kako bi prikazali i videli najbolje primerke lipicanera.

„Na moju inicijativu je prošle godine, odnosno u dogovoru sa našim upravnim odborom, pokrenuli smo taj Dan lipicanera Srbije, po uzoru na neke druge zemlje u okruženju, koji isto imaju organizovan uzgoj lipicanera, da se napravi jedva velika izložba gde će biti prezentirani svi najbolji konji raznih kategorija“, navodi dr Bora Jovanović iz Udruženja odgajivača lipicanske rase konja Srbije.

Kraljevska rasa

Njihov dostojanstveni kas i lepršavost pokreta oduvek ih čine jedinstvenima. Prvobitna uloga, bila im je da služe na carskom dvoru Habzburške monarhije za parade i svečanosti. Zbog držanja i gracioznosti, koje i dan danas imaju, nazivaju se kraljevskom vrstom.

„Ova rasaje  u Srbiji počela da se gaji početkom 19. veka, prvo u Ergeli Ruma, znači nedaleko odavde. Grof Pejačević je doveo prve lipicanske pastuve“, dodaje dr Jovanović.

Manifestaciju je organizovalo Udruženje lipicanera Srbije, uz podršku Ministarstva poljoprivrede. Na izložbi je prikazano više od 150 grla, a država odgajivačima obezbeđuje subvencije od 30.000 dinara po svakom grlu. Kako kažu, subvencije im mnogo znače, mada ih dobijaju samo čistokrvni lipicaneri.

Od 1580. godine, otkad ova vrsta postoji, postoje i rodovnici. Za vreme Napoleonovih osvajanja, sve knjige i podaci o lipicanskoj rasi su spaljene. Ponovna evidencija počela je da se vodi u 18. veku i vodi se i dan danas. Sva grla koja od tada imaju rodovnik, dobijaju novac. Slična priča je i u Mađarskoj.

„Kod nas je subvencionisanje lipicanera podeljeno u tri segmenta – mladi pastuvi, pastuvi i kobile. Za kobile dajemo 700 evra, za ždrebad 1.500 evra, a za pastuve 3.000“, navodi Čaba Boči iz Mađarske asocijacije odgajivača lipicanera.

Gost iz Mađarske, došao je da sudi i malo je reći da je oduševljen time što smo pokazali.

Bilo je i trgovine. Već u prvih sat vremena, prodala su se tri mlada pastuva. Stručnjaci kažu da su cene pastuva sada oko 1.500 evra. Nagrade su podeljene, a uspeh je, kako takmičari kažu, zajednički – tradicija koja traje.