Sanjaju li Italijani potajno svoju staru valutu – liru

Prve novčići nosili su lik kralja na prednjoj strani i grb Kraljevine na poleđini. Novčanice još nisu postojale: počelo se sa zlatnicima od pet do 100 lira, srebrom od 20 centi do dve lire i onim manjima od bronze. Tiraž je u početku bio haotičan, čak 236 različitih kovanica, uključujući venecijanske šljokice i modenske štitove, koje su nastavile da se koriste na nacionalnoj teritoriji. Od toga su samo 92 bile pravno priznate. Epohalna tranzicija koja je trajala duže vreme.

Zašto se lira tako zvala

Ime novčića ima svoje korene u dalekoj prošlosti: „Lira“ potiče od libra, rimske jedinice mere za težinu. Tokom srednjeg veka, libra srebra je kovana u 240 denara; otuda i narodna izreka „nemoj imati 20 para da zaradiš liru“. Karlo Veliki je svojom monetarnom reformom postavio temelje ovom sistemu koji će ostati u upotrebi vekovima.

Krhka valuta, između kriza i devalvacija

Uprkos nostalgičnoj auri koja je okružuje, lira je često bila slaba valuta. Već 1866. godine, samo nekoliko godina nakon ujedinjenja, njena konvertibilnost je suspendovana. Kriza Banke Romane 1890-ih, autarkična politika fašizma (sa rizičnim kursom "kvota devedeset" između lire i funte koju je želeo Musolini), i ozbiljna posleratna inflacija više puta su ugrozili njenu stabilnost.

Između 1963. i 1976. devalvacije i valutne krize su se nizale jedna za drugom: 1973. godine naftni šok je snažno pogodio Italiju, a 1992. Amatoova vlada je bila prinuđena da povuče liru iz Evropskog monetarnoh sistema (EMS-a), prihvatajući tešku devalvaciju koju je efektivno nametnula Nemačka.

Uprkos finansijskim manevrima i žrtvama, kamatna stopa na italijanske državne obveznice ostala je veoma visoka sve do uvođenja evra. Godine 1992. premašio je 17 odsto, dok je samo deset godina kasnije, zahvaljujući evru, pao na 2,66 odsto.

Procvat, pad i oproštaj

U godinama „ekonomskog procvata“, između 50-ih i 60-ih godina, lira je bila simbol ponovnog rađanja i rasta. Ali počevši od 1970-ih turbulencija se vratila. Konačan prelazak na evro, koji se desio 1. januara 2002. godine,neki su dočekali sa oduševljenjem, a drugi sa sumnjom i tugom.

Mnogi Italijani se i danas rado sećaju stare valute. Prema istraživanju SWG-a, kompanije koja radi na istraživanju tržišta sa sedištem u Trstu, urađenom 2023. čak 44 odsto Italijana je izjavilo da im nedostaje lira. Nostalgija raste na 56 odsto među starijima od 50 godina i dostiže 52 odsto na jugu. Razlozi? Percepcija veće ekonomske stabilnosti, osećaj izgubljenog monetarnog suvereniteta, ali i simbolička vrednost nacionalne valute.

Valuta sa puno značenja

Simbol "₤", novčanice sa likovima Markonija, Verdija, Karavađa, apoeni od 100 lira sa Minervom ili 500 sa likom Katanea, danas pažljivo čuvaju kolekcionari i nostalgičari. Neke novčanice, kao što je 10.000 lira iz republikanskog doba, predmet su obožavanja onih koji su proživeli posleratne i godine rekonstrukcije. Lira je takođe bila predmet popularne kulture.

Lira je napustila scenu, ali ne i srca Italijana. Ako je evro doneo stabilnost javnim finansijama i niže kamate, njegov dolazak je izazvao sumnju u gubitak ekonomske kontrole i rast cena. Mnogi se danas u Italiji pitaju: da li nam je zaista bolje? I mnogi odgovaraju da nije.

Ono što je sigurno je da lira, sa svojom dugom i mučnom istorijom, ostaje neizbrisiv fragment italijanskog identiteta. Ne samo valuta, već nemi svedok najdramatičnijih i najslavnijih trenutaka ove zemlje. A možda i nije slučajno što i danas mnogi Italijani drže stari novčić od 100 ili 1.000 lira u fioci. Jednostavan gest, ali pun značenja: da ne žele da zaborave ko su.