Medvedić bez mame našao utehu u plišanoj igrački i ljudima u kostimu medveda

Rukavice, krzneni kaput i maska medveda – tako izgleda unifoma zaposlenih u Društvu za zaštitu životinja u San Dijegu koji brinu o mladunčetu crnog mredveda koje je ostalo bez roditelja.  

Mladunče, koje je imalo skoro dva meseca kada je primljeno, najmlađi je crni medved o kome se organizacija ikada brinula, prema rečima Outum Velč, menadžerke operacija za divlje životinje ovog Društva i jedna od zaposlenih koja brine o mladunčetu.

„U tom uzrastu, bio bi sa svojom majkom 24/7 i ne bi smeo da izlazi iz jazbine. Sigurno ne bi mogao da preživi sam u divljini, tako da će biti u skloništu oko godinu dana“, navodi Velčova.

Cilj je da se mladunče na kraju vrati u divljinu, a kostime medveda koje nose treba da smanje rizik da se medvedić navikne na ljude.  

Ali da li kostimi zaista mogu da ubede mladunče da se o njemu brinu drugi medvedi?

Prema rečima Velčove, mogu. Nedavno su obavili test i kada su ušli u njegov ograđeni prostor bez kostima kako bi se uverili da li ih mladunče prepoznaje kao ljude, medvedić se uplašio i pobegao na drvo.  

Zaposleni nose prave krznene kapute koji su im donirani, a da bi bili još uverljiviji, drže ih u zatvorenim kontejnerima sa senom nabavljenim iz lokalnog rezervata za divlje životinje u kojem se nalaze i medvedi. Velčova objažnjava da seno pomaže da krzno dobije miris crnog medveda.

„Sada ne znamo da li nas gleda kao surogat majke“, dodaje. „Imam osećaj da je to više kao da smo mu drugari za igru, kao njegova braća i sestre, koji dolaze, i ako želi da se igra sa nama, preusmeravamo ga na njegove plišane medvediće.“

Uz plišane medvediće, ograđeni prostor za mladunče je takođe pun doniranog krzna, sena sa mirisom crnog medveda, drveća i mnoštva mesta gde se može da se penje i skriva što treba da imitira jazbinu.

Mladunče spava i krije se ispod jednog od većih plišanih medveda, za koga Velčova misli da ga doživljava kao svoju majku.

„Ovaj veliki plišani medved mu je pružao utehu. Kada nema nas, tražio bi sklonište pored njega, odmarao se uz njega, dremao i mazio“, objašnjava menadžerka.

Takođe, zaposleni uče medvedića veštinama koje bi ga naučila majka, poput penjanja, pronalaženja insekata za jelo i pravljenja gnezda.

„Bilo je divno videti ga kako napreduje“, kaže Velčova. „Sećam se prvog puta kada je pojeo bubu, kopao je po zemlji i izabrao bubu i pojeo je, što je bilo sjajno.“

Istu strategiju nošenja maski tokom brige o mladim divljim životinjama u ovom utočištu su koristili i kada su hranili mladunce rakuna i kojota na flašicu. Naglašavaju da je to jako važno jer su mladunci divljih životinja veoma podložni uticajima.

„Mi ovo radimo iz čiste ljubavi“, naglašava Outum Velč. „Srećni smo što pomažemo ovim životinjama i što ih vraćamo u prirodu, a najveća nagrada nam je da ih vidimo kako napreduju u divljini.“