Godišnjica paljenja Rajhstaga – hoće li ekshumacija komuniste Lubea promeniti mišljenje istoričara

Rajhstag u plamenu 27. februara 1933. bio je, svakako, odličan adut za Adolfa Hitlera, koji je samo mesec dana ranije postao nemački kancelar. Nacisti su za podmetanje požara u parlamentu okrivili komuniste, što je i danas zvanično istorijsko tumačenje.

Požar je te večeri izazvao paniku. Izvukao je iz kuća hiljade građana Berlina, stotine policajaca, vatrogasaca ali i nacionalsocijalističko vođstvo. Svi su bili u šoku. Prema zvaničnim izveštajima i sam Adolf Hitler. Mislili su da je to početak komunističke revolucije, samo šest dana pred izbore. Vatrena stihija je, međutim, odlično poslužila da među građanima potpali strah i nesigurnost od građanskog rata i „unutrašnjeg neprijatelja“. Hitler je od tada među Nemcima proslavljan kao spasilac od komunističke pošasti.

Policija je iste noći počela da hapsi političke predstavnike Komunističke stranke. Do aprila je, prema zvaničnim podacima, uhapšeno 25.000 ljudi. Napad na Rajhstag obezbedio je Hitleru reizbor. Istovremeno, dao mu je i alibi za čistku koju je sprovodio nad komunističkom opozicijom. Proglašeno je vanredno stanje, što je Hitleru omogućilo da masovno ograničava slobode i prava građana i zatvara političke protivnike.

Da li je Lube bio pod uticajem droge na sudu?

Marinus van der Lube (24) bio je zidar iz holandskog grada Lajdena. Bio je oštećenog vida, tačnije poluslep.

Mladi komunista je osuđen na smrt zbog stravičnog požara u Rajhstagu. Još četvorica su osumnjičeni ali i oslobođeni optužbi. Lube je priznao krivicu, ali je prema svedočenjima očevidaca na suđenju delovao uspavano, apatično, kao da je bio pod dejstvom psihoaktivnih supstanci, droga. Ovi, ali i drugi, razlozi posle rata su podstakli sumnje u zvanično tumačenje događaja od 27. februara 1933.

Prema drugim svedočenjima, Van der Lube nije mogao da zapali vatru jer je Rajhstag već izgoreo pre nego što je Lube stigao.

Ekshumaciju posmrtnih ostataka Marinusa van der Lubea prvobitno je pokrenulo Društvo „Paul Bendorf” iz Lajpciga, organizacija za očuvanje istorijskih grobnica.

Želeli su da sa sigurnošću utvrde da posmrtni ostaci pripadaju Lubeu, a zatim da mu tu podignu spomenik jer je Lube ubijen u Lajpcigu. Ustanovljeno je da se zaista radi o posmrtnim ostacima Holanđanina, mladog zidara koji jeste bio povezan s komunistima ali je svih prethodnih decenija ostala sumnja da li je on zapalio nemački parlament ili neko drugi.

Svejedno, nacisti su mu, posle suđenja, odrubili glavu 1934. godine. 

Ipak, kada su posmrtni ostaci ekshumirani doneta je odluka da patolog proveri i da li ima ostataka toksina u telu, kako je izvestio medije predsednik ovog društva Alfred Oto Pol.

Rezultat toksikološkog izveštaja očekuje se za nekoliko nedelja.

Da li je moguće da ovaj izveštaj promeni zvanično tumačenje istoričara da su komunisti zapalili nemački parlament ne bi li uzdrmali još uvek fragilnu vlast Adolfa Hitlera? Može li teza o "nacističkoj zaveri" posle devedeset godina biti potvrđena?

Decenijama kasnije među istoričarima se spekulisalo o Lubeovom ponašanju tokom suđenja. Da li je mladić bio pod uticajem droge, da li je cilj bio da se od njega iznudi priznanje ili da bi prećutao vezu s mogućim saradnicima?

Neki istoričari se, ovih dana, nadaju da će patološki izveštaj pružiti makar posredne dokaze da je Holanđanin bio samo „smokvin list“ za prave nalogodavce paljevine.

Lube ponavljao da je sam planirao napad na Rajhstag 

Istoričari su, uglavnom, šezdesetih godina prošlog veka usvojili tezu o pojedincu koji je 1933. zapalio Rajhstag i obrnuo Hitlerovo kolo sreće. Reklo bi se da je ovu školu mišljenja utemeljio nemački pisac i agent službe za zaštitu ustavnog poretka Fric Tobijas prema kojem je požar u Rajhstagu „čista sreća, greška“ koja je Adolfu Hitleru pomogla u usponu.

Tobijas je u svojoj knjizi imao dva jaka argumenta. Izveštaji iz tog vremena govore da je nacističko rukovodstvo bilo veoma iznenađeno, čak uspaničeno vestima o požaru jer su čak mislili da je požar – početak komunističke revolucije.

I drugo, Marinus van der Lube je priznao da je podmetnuo požar. On je bio jedini uhapšen i kako izvori tvrde, sve do pogubljenja je ponavljao da je sam planirao i izveo napad. Po sopstvenim rečima, želeo je da inspiriše radnike da pruže „otpor kapitalističkoj nadmoći i fašističkom preuzimanju vlasti“.

Spekulacije o vezi mladog komuniste s nacistima 

Pristalice drugog tumačenja, prema kojem su nalogodavci požara bili nacisti, među istoričarima su u manjini, ali poslednjih godina i ova druga škola mišljenja dobija sve više simpatizera.

Jer, zvanična teorija ima i nedostataka. Recimo, s tako lošim vidom, Lube koji nije poznavao parlament ni gde se nalaze određene prostorije a imao je pri sebi samo upaljače, teško da je mogao sam da napravi tako smišljenu diverziju.

Nemački parlament se 27. februara pre 90 godina pretvorio u fitilj za požar koji je nekoliko godina kasnije zahvatio ceo svet u Drugom svetskom ratu. Da li je moguće da je sam Lube potpalio fitilj?  

Američki akademik Bendžamin Karter Het uveren je da je požar u Rajhstagu unapred dobro pripremljen i da je veoma verovatno bio deo smišljene tajne operacije te da nije mogao biti –  potpaljen upaljačem. Het se u svojoj knjizi pozvao na dokumenta forenzičkog hemičara koji se takođe bavio požarom u Berlinu.

Karter Het za Gardijan je nedavno objasnio: „Nema šanse da je Lube spalio celu plenarnu salu za 15 ili 20 minuta koliko je imao. Trebao mu je akcelerator.“

Karter Het ukazao je na mogućnost da je požar podmetnula nacistička paravojna formacija Šturmabtajlung (SA) – Jurišni odredi – u okviru Nacističke stranke koja je odigrala presudnu ulogu u dovođenju Hitlera na vlast. Ova formacija nije bila pod potpunim vođstvom vladajuće Hitlerove elite te 1933. godine.

Ipak, ovo tumačenje, koje nije usamljeno među proučavaocima nacizma, do kraja ne objašnjava kako su nacisti uspeli da regrutuju komunistu Lubea.

Privrženici teorije o vezi Lubea sa nacistima kao argument potežu Lubeovu neuravnoteženost, slabovidost i znake psihološke nestabilnosti. S druge strane, da li bi se disciplinovani Hitlerovi „jurišnici“ usudili da takav jedan posao povere nestabilnom Lubeu? 

Pitanja je previše, a očekivanja od toksikološke analize posmrtnih ostataka mladog komuniste, devedeset godina kasnije, takođe dele proučavaoce nacizma.

Jedni tvrde da će izveštaj imati dalekosežne posledice, dok su drugi uvereni da se ništa spektakularno neće promeniti, te da će svaka strana imati dovoljno argumenata za potvrdu teze koju podržava.