Škola guslanja usred Beograda

Poreklom iz okoline Pljevalja, Vukojica Sandić gusla od kako zna za sebe. Naučili su ga, kaže, deda i stričevi.

Učitelj guslanja kaže da je, kada se rodio, verovatno prvo čuo taj zvuk jer su se veselili i radovali.

U Beograd je, kao srednjoškolac, došao osamdesetih, samo sa jednom torbom i guslama.

„Mnogo guslara, ali se nigde ne pojavljuju zvanično. Onda sam otvorio školu gusala 6. marta 2010. godine sa svojim prijateljima, da probam kako bi to moglo da ide“, ističe Sandić.

Kroz školu je prošlo 300 učenika. Najmlađi ima šest godina, najstariji 62. Poreklo, porodica i rođaci usadili su im ljubav prema guslama.

Nikola Malešević navodi da to sada predstavlja deo života bez koga ne bi mogao sebe da zamisli.

„Ja sam prvo krenuo da se derem sam po kući, pa je mama poludela, našla školu i tako sam krenuo“, otkriva Predrag Stojisavljević.

Petar Manojlović navodi da ima jednog jedinog druga koji ga podržava, dok se drugi smeju. „Šta ću“, kaže Petar, potvrđujući da baš voli da svira gusle.

Uče i o životu, veri, istoriji, zdravice, besedništvo.

„Pevati o živim ljudima uvek rizikujete da će vas nekada izdati, a gusle onoga koga poseku više ga ni bečki doktori, kako bi to naš narod rekao, sastaviti i vratiti u život ne mogu“, dodaje Sandić.

„Ono što mi pokažemo na času, ako se to između dva časa usvoji, ako se malo uvežba kod kuće, za tri meseca ja vas izvodim na koncert“, zaključuje učitelj guslanja.

Okupljaju se jednom nedeljno. Pred koncerte i takmičenja i češće.