Tirana, Albanke koje su postale muškarci

Reč je o ženama koje uživaju sva prava muškaraca, donose važne odluke i jednake su u plemenu sa ostalim muškarcima, dok prema ostalim ženama, kao i u porodici stvaraju distancu kao da su stvarno odjednom postale muškarci.

Izučavajući ovaj fenomen ili pojavu nastalu u davna vremena kada je život na severu Albanije bio regulisan „kanonom“ Leke Dukađinija (vladao do 1410/1481.), britanski albanolog Antonija Jung u svojoj knjizi „Žene koje su postale muškarci“, sinoć predstavljenoj u Tirani, kaže da su virdžine živele u vreme kada je muškarac bio ne samo stub kuće već i njen gospodar.

Kuća bez muškarca je, naime, bila osuđena na propadanje kao nepoželjna i zato, ako muškarca u kući već nije bilo, trebalo ga je, kaže, napraviti...

Virdžine su postajale i devojke koje su po svaku cenu želele da izbegnu brak sa nekim kome su bile davno obećane, pošto je odbijanje udaje u tim okolnostima i dan-danas jak razlog za krvnu osvetu, isto kao što je i sklapanje braka među porodicama koje su u krvnoj zavadi način za „pomirenje krvi“.

Ipak je, tvrdi Jungova, mnogo češći razlog preuzimanja muške uloge potreba za naslednikom i „glavom porodice“ u slučajevima kada u porodici nije bilo muškaraca ili muškarac nije bio spreman da preuzme svoju ulogu.

Polaganjem zakletve da će se u budućnosti ponašati kao muškarac kod virdžina sve počinje da se menja i one prestaju da imaju bilo šta više zajedničko sa ženama.

„One zastrašujuće počinju da izgledaju kao muškarci ne samo po načinu oblačenja već i po pokretima i ukupnom ponašanju“, napisala je Jungova u svojoj knjizi bogato ilustrovanoj fotografijama poslednjih albanskih virdžina.

Inače, Jungova je prvi put posetila sever Albanije 1989. godine, kada je sprovela i svoja prva istraživanja, a o virdžinama je prvi put, kaže, čitala u knjizi Edit Darham.

Ona je, kako prenose albanski mediji, podsetila da je putnicima sa zapada, koji su u to vreme odlazili u Albaniju, bilo dozvoljeno putovanje samo pod strogim nadzorom.

Svet iznenađen njihovim postojanjem

Jungova tvrdi da je svet iznenađen postojanjem virdžina i u ovom savremenom vremenu, kao i da ni svi Albanci danas ne znaju za taj fenomen duboko ukorenjen u albanskoj kulturi i društvu, posebno u siromašnim krajevima severa te zemlje, i zato je, kaže, njen naum bio da ga zabeleži.

Prema njenom istraživanju, način oblačenja čini osnovu podele polova u jednom duboko patrijarhalnom društvu, odnosno izbor odeće odražava specifičan socio-ekonomski sistem u Albanskoj Malesiji, ali i u nekim drugim oblastima Balkana.

„Ekonomski faktor je izuzetno važan u patrijarhalnom društvu u kome u ženine obaveze spada i preuzimanje uloge muškarca u vođenju porodice u slučajevima kada nema muškaraca. Te žene, isto kao i muškarci, spremne su da uzmu i oružje radi očuvanja časti porodice ili radi krvne osvete“, kaže Jungova.

Ona objašnjava da se polni identitet ne vezuje obavezno sa seksualnim opredeljenjem, o čemu se u područjima u kojima žive virdžine ne govori otvoreno.

Kada žena pod tim uslovima, specifičnim za njenu zemlju, preuzme ulogu muškarca, često dobrovoljno, to ne samo što je dobrodošlo i vrlo pohvalno u njenom okruženju, već za sobom povlači i jedan daleko bolji život, tvrdi ova Britanka.

„Iako neko na tu zakletvu gleda kao na žrtvu, smisao svega je suprotan u društvu u kome se ponašanje, koje za sobom povlači dobrobit porodice, smatra krajnje pozitivnim tako da ženina žrtva time što postaje muškarac podiže njen značaj i samosvest“, navela je Jungova.