Никола Жигон - Осмех се вратио у град

Све је Једно, а Једно је све. Довољно дуго копам по себи, да бих допустио, да лошу, своју особину предочим другима.

Не, нисам самољубив, још мање аподиктични пресудитељ. Када сам обавезан да говорим о сликама, иако нећу о сликама, него о осећању, којим ме оне прожимају. Оправдање налазим у томе што не умем да анализирам, не баратам вешто инструментима тумачења нити сам напокон к томе образован.

Уздам се уз то, да није само попут „киселог грожђа", изговор да сам уверен да је илузорно, па и нападно, некога поучавати како да тумачи и визуелно преводи у рационално мерило и осећање- и то истовремено.

Како уосталом око, поглед и реч усагласити и тако формулисати лепоту, величину и вредност дела. Једино, закључујем, заједничко стваралачком чину, делу и његовом доживљавању, јесте осећање. 

Када сам био млад био сам наклоњен нежном, дискретном, уздржаном, мирном, племенитом. Страсно сам волео набисте, наслућивао путеве понтаванаца, обожавао наше Импресионисте, узносио се београдском школом сликања. Ужасавао се и јежио над грубим гестом, опирао сировој боји, рогушио пред јаким, чинило ми се, агресивним и волунтаристичким контрастима, театрално, екстравертирано, насилно и невешто чак - објашњавао сам себи.

У овим годинама се питам како се лако мирим са тим што сам изразито одбијао. И намах досежем одговор, да када сам био млад, жудео сам за оним што немам - за миром, спокојем, извесношћу, уздржаношћу, толеранцијом. И сада сежем за оним што немам - жаром, енергијом, вером у добро, узбурканом будућношћу.

Шта, сем времена, спаја те две удаљене коте живота? Потреба за лепотом визуелног, умногостручењем трептаја душе, за понирањем у себе, у вечити неизмер узношења живота.
Путујем Жигоновом сликом, сурфујем глатким линијама, оседлавам дугу и спуштам се слапом боја. Слутим следећи тон, милујем валер, удишем нијансу. Не спутавам асоцирање на предметно, не прикривам физичке трептаје ни душом ни телом док кружим погледом ободом слике. Бриди ми поглед од рескости противстављених боја, саплићем се о грумење раскошне материје. Не тежим да распознајем да материјализујем визуелно, јер све је то Једно, а Једно је Све.

Утапам се у дубину боја, плутам по површини, лебдим у разређеном кутку, летим ка висинама.
Обре се преда ме изнебуха каталог Николине изложбе у Швајцарској. Кажем изнебуха, јер када ретко пишем избегавам да било чим предметним реметим утисак који отискујем. Један поднаслов гласи отприлике „Као да се некад десило". Безазленост и сажетост тог наслова подударан је у целости са насловом наше изложбе : „ Осмех се вратио у град". Можда је Жигон и нехотично, овако лахорасто, пријемчиво и елегантно спојио подстрек и мотив свог деловања, обрубио заједнички именитељ уметничког труда. У том тридесетогодишњем раздобљу, на жалост, лично и много дужег, пронађох и себе, младог, страсног љубитеља и већ старог уживаоца сликарства.

Да, Било је некад, има је и сада, и биће уметности која светлошћу зари лице човечанства. Без имало претензија да се упитам како се степенује гласовитост и трајање сликара, пред сликама Ханса Хофмана, на пример, Вилијема де Кунига, Марка Ротка, Николаса де Стала, Бена Николсона и иних, стојим занемео, баш као и пред сликама Николе Жигона. Узнесен сам и горд што осећам да у томе нисам усамљен.

НИКОЛА ЖИГОН је рођен 13. јула 1958. године у Љубљани. Дипломирао је на Факултету Ликовних Уметности 1991. године у Београду одсек сликарство у класи професора Моме Антоновића.

У првом периоду свог стваралаштва бави се цртежом, који сматра најважнијом ликовном дисциплином, видео артом и уметничким инсталацијама које је излагао на изложбама у Студенском граду 1992. године и у Салону Музеја савремених уметности 1995. године.

Двехиљадите године живи и ради у Паризу у коме се у потпуности посвећује сликарству. На своје две париске изложбе и на изложби у Београду 2001. године по повратку из Париза, Никола Жигон се показао као аутор који је пронашао свој ликовни израз.

Захваљујући тим изложбама од 2002. године, постаје ексклузивни члан престижне Пром Галерије у Минхену. Његове слике с налазе у сталној поставци Wüртх музеја у Кüнзелсау, Баден Виртембер, Немачка. Присутан је у бројним приватним колекцијама широм Европе и Америке.

На изложбама у Минхену 2004 и 2009 год, у Португалу 2005. године, у Београду 2006 и 2007.године, Никола Жигон приказује своје беле слике, које садрже уметников став померања граница издржљивости материје боје.

2009. године упоредо излагајући слике у Тивту, Петровцу и Св. Стефану, Жигон приредјује изложбу цртежа у Галерији "New Момент" у Београду. Овај циклус цртежа великог формата има улогу упозорења; овде је реч о невидљивом магнетном пољу на које нам уметник скреће пажњу. Аутор се такође представља београдској публици у децембру исте године у "Галерији 212" са најновијим сликама. И како каже историчар уметности Милена Марјановић; " Николина уметност не жели да обмањује свет, јер ни он самог себе то не жели. "

Следе изложбе у Београду "Галерија Прогрес," изложбе у Милану, Пирану, Дубаију... У сликама из овог периода Жигон, по речима историчара уметности Данијеле Пурешевић, не своди нити апстрахује појавни свет, већ настоји да апстрактне садржаје уобличи, да их преведе у језик слике.

Циклус слика „Додекатлос", којима се уметник представља на изложби 2015. у Павиљону "Цвијета Зузорић", доноси топле боје, као и превагу интуитивности и импулсивности. Дакле, у платна емформелне структуре, где је доминирала белина и светли колорит и где је цртеж представљао важан елемент, уметник у слику уноси интензивне, снажне колористичке намазе у духу апстрактног експресионизма.

Изложба Николе Жигона "Као да је било некад" 2018. године у галерији X Витамин, резултат је испитивања структуре процеса сећања кроз сликарски медиј, којим аутор сумира досадашње искуство стваралачког опуса и доноси нова решења. Жигон се том изложбом, коју је посветио својој мајци - недавно преминулој глумици Јелени Жигон, упушта у путовање кроз сопствену мапу меморије. Осврт на успомене, покренуо је ведру и свежу енергију, која означава ново раздобље, како у уметничком тако и у земаљском животу аутора.

После вишегодишње паузе током које је живео и стварао у иностранству2021.Никола Жигон се, изложбом радова, под именом "Осмех се вратио у град", вратио на мапу београдских културних и уметничких збивања.

Излагао је много пута у земљи и у иностранству.

Овде можете погледати/преузети каталог изложбе.