Хутер - сликар живота и светлости

Радио је до краја савесно и одговорно посао ликовног педагога, илустратора, графичког дизајнера. Својим особеним ликовним изразом  стекао је трајно место у историји наше уметности прве половине прошлог века. Напослетку, Антон Хутер је ненаметљиво али истрајно градио један врло личан, интимни ликовни свет за који се време побринуло да до данас опстане изван сваког зла, а унутар живота и светлости.

Име сликара Антона Хутера (1905–1961) први пут се у јавности појавило 1928. године, најпре на изложби радова југословенских аутора који су у то време живели и стварали у Паризу, а крајем исте године и у Београду, на Првој јесењој изложби коју је Друштво пријатеља уметности „Цвијета Зузорић“ организовало у част свечаног отварања свог Уметничког павиљона. Хутер је за собом имао краћи стаж проведен у атељеу Андреа Лота, као и завршену уметничку школу у Београду. Ту је код Милана Миловановића, Љубе Ивановића и Петра Добровића стекао добру основу, а усавршио ју је боравком у Паризу и радећи у Лотовој школи са другим сликарима своје генерације (Иван Лучев, Крсто Хегедушић, Јурај Плачић, Лазар Личеноски, Момчило Стевановић и др.).

Праву, целовиту и садржајну слику уметниковог стваралаштва у свим областима најбоље је дала велика постхумна ретроспектива одржана 1962. у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“, на месту где је Хутер први пут излагао. Хутер био „чист и истинити сликар, уз то и независан. Ни на кога није личио, осим на самог себе“, а његово сликарство одувек је било „светло, чисто и разговетно“ (Ђорђе Поповић). Хутерове сликарске вредности биће још једном потврђене изложбом приређеном 1971. године, поводом десетогодишњице његове смрти, у Ликовној галерији Културног центра у Београду, где се у избору од скоро педесет дела јасно видело да је Хутер „свој најличнији израз и своја најбоља сликарска остварења дао у четвртој деценији наше уметности и у кругу сликара интимиста“ (Вера Ристић).

Када се говори о самом Хутеровом сликарству, треба истаћи да се почеци његове интимистичке оријентације виде већ у радовима насталим у Паризу, крајем треће деценије прошлог века. Познато је да се Хутер кратко задржао код Лота, али је ипак Лотов утицај на Хутера био евидентан, посебно у тим првим годинама када је живео на релацији Београд–Париз. Међутим, до почетка тридесетих година он већ оставља за собом познату лотовску скулптуралну форму и приближава се поетском колористичком интимизму. Суптилном сугестијом облика, дискретно наглашавајући материју и фактуру, Хутер ствара серију разиграних, допадљивих колористичких предела, ентеријера, мртвих природа и са посебним симпатијама мотиве тихих, завучених и скрајнутих градских кутака...Хутерова стваралачка енергија првенствено је била управљена на мали формат, где је најбоље долазило до изражаја његово сликарско осећање. С обзиром на то да је његов темперамент био је у суштини лирски и увек са мером финог, уравнотеженог ликовног доживљаја, природно је да су његове слике обавијене својеврсном рафинираном, деликатном колористичком нотом, са пуно осећаја за светлост „које му никада није било довољно“ (Павле Васић). Такође, Хутер је знао да наслика воду на такав начин да га је Зуко Џумхур, гледајући његове приморске пејзаже на којима се виде питоме обале и прозрачни плићаци који се огледају у сенци мирисних борова, назвао правим сликарским чаробњаком.

Антон Хутер, сликар и графичар

(Цриквеница, 23. 8. 1905 – Београд, 7. 3. 1961)

Детињство је провео у Трсту, Ријеци и Земуну, где је живео до краја Првог светског рата. По завршетку рата са породицом прелази у Београд и уписује се 1922. на Уметничку школу, коју завршава 1927. године (професори Милан Миловановић, Петар Добровић и Љуба Ивановић). Усавршавао се у атељеу Андреа Лота у Паризу 1928, када је први пут и наступио на групној изложби са другим југословенским сликарима у Паризу. Крајем 1928. излаже на Првој јесењој изложби у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“ у Београду, потом са уметничком групом Облик, учествује 1936. на тзв. бојкоташкој изложби групе Живот, а након рата наставља да излаже са истом групом, која мења име у Самостални, као и на изложбама чланова УЛУС-а. Краће је радио као професор у Школи за примењену уметност 1947, да би од 1948. као редовни професор предавао на Академији примењених уметности у Београду, где је на Катедри за графику држао предмете цртање, опрема књиге и вечерњи акт. Бавио се илустрацијом и опремом књига. Сликао је пределе, мртве природе, актове, портрете, композиције, као и минијатуре. За свој рад добио је неколико угледних признања и награда.

Овде можете погледати/преузети каталог изложбе