Живот на папиру

Имате ли у кући вундеркинда?

Свако ко је у детињству био оглашен за вундеркинда, добро зна шта му је та ласкава титула донела. Чуда од деце воли свака средина, а наша рекло би се нарочито. Кад вам мали свира клавир најбоље у месту, онда добијате „преко реда“ и на „јаку меру“, али нисмо само ми и наше време слаби на то.

Проблем са чудесно обдареном децом је, парадоксално, у њиховом таленту, који је тако нетипичан да дете неминовно постаје „циркуски артиста“ пре него што је стигло и до „а“ од „артизма“. Чудесна деца, уз то, врло брзо изгубе свако право на приватност, па им се фрустрација умирује кохезијом најуже породице. Ово последње показује се као најгоре, иако се на први поглед не чини тако.

Збијање редова породице значи да се сви укућани окупе око вундеркинда и почну да служе његовом таленту. Неталентована браћа и сестре вундеркинда постају налик Пепељугама, а родитељи их рано убеде да породици нема друге до да остане „вундеркиндо-центрична“. Не треба бити клинички психолог па схватити колико је то окружење неподстицајно за мале генијалце, и како се из овакве породичне клице веома тешко постаје одрастао човек.

Зато вундеркинде оно најгоре чека кад порасту, јер одрасти морају сви, па и они. Када престану да буду „кинд“ некако се загуби и оно „вундер“, па се и од њих, као од осталих одраслих уметника очекује да знају шта је живот, да би знали и шта је уметност. А да ли вундеркинд то може?

Изгледа да не може. Ту крене лутање и посртање, или у најбољем, једно ново, закаснело одрастање, кад је читаву „чудесну историју“ најбоље заборавити што пре. А што је и не заборавити, кад су вас као чудо од детета сви заборавили у часу кад сте добили личну карту?

Вундеркинда има од ове и оне врсте. Постоји, међутим, област у којој су чудесна деца далеко најбројнија. Реч је, наравно, о уметничкој музици. Ваљда је сам Моцарт овоме узрок. Надарена деца најлакше се препознају ако ножицама не могу да дохвате педале, а ипак свирају клавир, или ако у ручицама држе минијатурну виолину преко чијих жица гуде као херувими.

Занимљиво у овом чланку је једно: готово да не знамо за вундеркинде у књижевности (иако случај младог писца Тадије Чалуковића у последње време донекле ово оповргава). Зашто је то тако? Јесу ли они лењи? Да ли се породице не мобилишу толико око малог који у ћошку пише песме? Биће да је по среди нешто друго.

Мит о „вундеркинду“ тесно је повезан са наступањем на сцени. Мали шмиранти међу глумцима, мали Моцарти међу музичарима могу да се покажу. Шта ћете с малим песником? Он у најбољем може да изазове уздахе баба-тетака на школским приредбама кад одрецитује своје сочиненије за дан школе.

Ту долазимо до најсуровијег дела који се није променио изгледа још од Моцарта. Нико није вундеркинд у свом селу, пардон у својој кући. За вундеркинда нико не мари ако то треба да показује у кухињи или тоалету.

Вундеркинд, дакле, мора да буде мамина и татина дика, али тако да то буде видљиво, те да за то зна комшиница, далека рођака (која је љубоморна што и она нема таквог сина) или колеге на послу. У основи неговања вундеркинда налази се несумњиво менталитет паланке.

Хвала богу, те су писци тога поштеђени. Касно стасавају, немају званичне школе за свој уметнички занат, те су као деца барем остављени на миру. Да ли је због чињенице да није оптерећена вундеркиндима, књижевност због тога срећнија, ваљало би тек проверити.

број коментара 0 Пошаљи коментар