Поглед на "Олују" као на пролазну тешку непогоду

Породици Јагодић Куриџа која је преживела "Олују" схватила је, кажу, како и треба, као пролазну тешку непогоду. Окренули су се будућности и васпитању деце. Нису их учили мржњи - па тако један син данас игра за Цибону.

Са породицом је побегао од "Олује". У Пожеги, где је пронашао мир, бивши возач Миленко Јагодић Куриџа, постао је врсни грађевинац. Каже да ради од јутра до мрака, па о ратном пожару није имао када да размишља. Супруга и он су уместо прошлости, увек мислили на будућност.

"Како смо дошли овде, ми смо само мислили како ћемо децу извест на прави пут. Да буду добри људи, нисмо ни сањали да ће бити спортисти. Мислили смо да буду радници као што смо и ми, то нам је било најглавније", каже Миленко Јагодић Куриџа.

У избеглиштву, одрастање Марка и Срећка није било нимало лако.

Четири године породица Јагодић Куриџа делила је бараку са другим крајишким невољницима. А живели су у просторији од дванаест квадрата.

Пре петнаест година уз помоћ УНХЦР-а, Швајцарске и Србије добили су стан од 30 квадрата у избегличком насељу. Спортска каријера старијег сина вратила је у Хрватску. Сада брани боје Цибоне, али се нада да ће заиграти и у дресу Репрезентације Србије.

"Играо је у Спартаку, играо у Војводини, у Бања Луци, у Чапљини, где је веома тешко било отићи некада, због познатих дешавања, ратних, међутим, тамо су га изванредно прихватили", каже Миленко Јагодић Куриџа.

Упркос спорту, млађи син се окренуо грађевинарству, а вредне руке одвеле су га до Немачке. Родитељи се поносе што су у тешким околностима, успели да изведу децу на прави пут.

Миленкова супруга Мира каже да су најбитнији рад и поштење и ништа друго. "Мораш бити човек и не брини се ни за шта", додаје Мира.

"Будућност ми само прижељкујемо само да буде здравља. У будућности нек буде здраво, а ово друго све иде добро", рекао је Миленко Јагодић Куриџа.

Надају се да ће привремени станови у избегличком насељу, постати њихов трајни дом, јер су сви станари и даље - само закупци.

број коментара 1 Пошаљи коментар
(среда, 05. авг 2015, 23:41) - anonymous [нерегистровани]

dobro je za njega kada moze gledati i slusati sta se prica o Srbima.....

nekada sam sjedila u kancelariji I slusala kako moj kolega prica o cetnicima, psuje majku, vredja....kako je pricao kad mu je zet bio tamo negdje oko Karlovca I kako su palili Srpske kuce....itd....mogla sam da slusam kako mi je majka u Bjelovarskoj bolnici bila operisana od doktora koji se tek vratio sa nekog ratista I u kancelariji pricali o dogadjajima na ratistima.....
morali smo se predstaviti kao hrvati da njoj nebi naudili ili ugusuli po noci u bolnici jer preko puta nje bolesnica je slusala vjerojatno onog njihovog Thompsona jer pjesme su bile sve o ratu I protiv srba.....
I nije da mrzim I nikoga ne ucim I nezelim mrznju samo sto ta vredjanja nemogu da vise slusam.....vjerujete nemogu da slusam da sam cetnik, da mi majku cetnicku, da se prelazi na drugu stranu ulice kada me prepoznaju.....nisam mogla vise psihicki da izdrzim taj pritisak I prezir....
dobro je kada se netko neosjeca Srbin ili ima 'tvrdu kozu' I da ga se to netice I vidi samo novac I novac ispred sebe.....ja nikad vise necu da slusam uvrede jer nema nitko pravo da me vredja jer nikoga I ja nevredjam...