Изложба слика Миодрага Петровића (1888–1950)

Од предмета у школи највећу склоност Петровић је показивао према цртању, те није случајно што је његов први учитељ, знаменити српски сликар Ђорђе Крстић, у дечаку препознао таленат и свесрдно га подржао. Ни други Петровићеви учитељи цртања и сликања, попут Ристе Вукановића и Марка Мурата, нису за њега штедели речи хвале, предвиђајући му успешну каријеру сликара портрета и актова. Петровић је, међутим, у то време како из личних тако и из практичних разлога више био заузет украшавањем ентеријера београдских здања и сликањем позоришних кулиса и паноа, учећи и помажући тако свом професору Драгутину Инкиострију у захтевним и опсежним пословима декорација. Из тог периода датирају и први познати Петровићеви радови,  откривајући уметников интерес не само за декорацију већ и за људску фигуру и предео. Одлазак у Минхен и упис на Академију ликовних уметности 1911. био је очекивана узлазна степеница у његовом развоју и можемо само да нагађамо како би се несметано одвијало даље Петровићево сликарско образовање да није било прекида због Првог и Другог балканског рата, а посебно због Првог светског рата, који је за многе сликаре његове генерације представљао судбоносну прекретницу.

По завршетку студија сликарства на минхенској Академији, пред сам почетак Првог светског рата, Миодраг Петровић се вратио у Србију. Штаб Врховне команде српске војске упутио је Петровића као ратног сликара у Прву армију, VIII пешадијски пук, а његова дужност и звање су у почетку били везани за Штаб одбране Београда. Из тог времена датирају прве ратне скице и цртежи, а њихов број ће се знатно увећавати како се буду одвијала ратна дејства и како се Петровић буде повлачио са војском преко Албаније и  све до Драча, а потом и на Крфу. За разлику од већине ратних сликара који су у најтежим тренуцима, као контраст ужасима рата, сликали сунцем обасјано небо и море, Петровић се задржао на портретима и композицијама сликаним у духу минхенске школе, чак и у време када је као реконвалесцент боравио у Тунису и Алжиру. Управо ће у Африци Петровић показати у правом светлу своје не само сликарске (тачније портретске) већ и сценографске и глумачке способности.

По доласку у Београд Петровић се активно укључује у друштвени и уметнички живот престонице новоосноване државе Срба, Хрвата и Словенаца. Придружује се Друштву српских уметника „Лада“, чији су чланови иначе били присталице уједињења Јужних Словена, док истовремено почиње и са наставничким радом у Вишој педагошкој школи. Присуство његових радова на бројним изложбама није прошло непримећено код ондашње ликовне критике. Тако је, поводом његове самосталне изложбе одржане 1926. године у Београду, Милан Кашанин каже да му управо портрети и пејзажи обезбеђују угледно место међу сликарима његове генерације, оцењујући га, на основу највећег броја изложених радова, као „убеђеног и доследног импресионисту“.

Петровићеви пејзажи и мотиви Шумадије и Београда заинтересовали су и Тодора Манојловића, који посебно истиче квалитет слика са мотивима манстира Раванице, реке Манасије и Јеврејске махале, где „уметник проговара, очигледно, финијим, нијансиранијим језиком но до сада“.

Током тридесетих година прошлог века Миодраг Петровић је био запажен на изложбама „Ладе“, као и на пролећним и јесењим изложбама Удружења ликовних уметника и изложбама Удружења ратних сликара и вајара у Београду. Критика и јавност нису имале разлога ни да много хвале, нити да куде његово сликарство, јер је био један од оних сликара своје генерације који се у ликовном смилу мало мењао, док је у неким деловима остао готово исти.

По завршетку Другог светског рата Петровићева дела била су спорадично излагана, махом у склопу изложби удружењâ чији је био редовни члан. Прву ретроспективну изложбу дела Миодрага Петровића, скоро две и по деценије после Кулунџићевог написа у београдској штампи и тринаест година по уметниковој смрти, приредио је Станислав Живковић у Галерији Културног центра Београда. У избору од тридесет радова, претежно портрета у власништву уметникове породице, Живковић је представио све периоде Петровићевог сликарства: рани – школовање и студије на Академији у Минхену, потом ратне године и поратни боравак у Француској, те  зрели – послератни период.

Од тада и надаље, дела Миодрага Петровића била су у јавности заступљена претежно у склопу тематских изложби српског импресионизма и београдске сликарске школе, или на изложбама ратних сликара 1912–1918, чланова „Ладе“ и УЛУС-а.  Пропуштена је прилика да се поводом стогодишњице сликаревог рођења целовито представи његов опус. Ипак, даља истраживања у вези са мање познатим и оним до сада непознатим делима овог „стрпљивог реалисте“, „песника Шумадије“ и „српског Колесникова“ потврдиће чињеницу да је Миодраг Петровић био сликар који је своја дела стварао искрено и с љубављу и човек који је до краја остао доследан себи, одан природи и традицији народа из којег је поникао.

Биографија

Миодраг ПЕТРОВИЋ (Дубравица код Пожаревца, 12. IX 1888 – Београд, 10. II 1950)

Прве поуке из цртања и сликања добио је од Ђорђа Крстића у Првој београдској гимназији. Сликарско школовање  започиње 1906. у Уметничко-занатској школи Ристе Вукановића, где су му наставници били Марко Мурат, Ђорђе Јовановић и Драгутин Инкиостри-Медењак. Прикључује се Инкиостријевој групи као сарадник у декорисању Народног позоришта, Коларчеве задужбине, Министарства просвете, кући Јована Цвијића и др. У периоду 1911 – 1912.  похађа Академију ликовних уметности у Минхену (у класи проф. Карла Мара), али прекида студије због учешћа у балканским ратовима као борац и сликар Прве армије. Студије завршава 1914. непосредно пред почетак Првог светског рата. После повлачења преко Албаније учествује у борбама на Солунском фронту у склопу VIII Пешадијског пука Дунавске дивизије. Због болести маларије пребачен је у болницу у Солун, а потом у Сиди Абдалах у Тунису. Ту слика портрете француских лекара, болничарки, болесника, домородаца, као и  иконстас за цркву при болници и декорацију завесе за војничко позориште. Крајем 1917. прелази у логор за рековалесценте у месту Лазуаз крај Бизерте, где у друштву других ратних сликара ради портрете и кулисе за војничко позориште. У Лазуазу је приредио и две самосталне изложбе у корист француског Црвеног крста и урадио иконе на српском војничком гробљу у Бизерти, чији се делови данас налазе у цркви Ружици на Калемегдану. У Алжиру похађа Ecolé des Beaux Arts, да би крајем 1918. прешао у Париз, где је учио сликарство у атељеу Л. Симона и излагао у париском Салону. У Београд се вратио 1920. и запослио се као наставник цртања у реалци, а потом на Вишој педагошкој школи. Био је члан Друштва српских уметника „Лада“ (1921) и њен председник од 1933 – 1941. године, председник Удружења ликовних уметника 1939 – 1940. и оснивач и председник Удружења сликара и вајара ратника 1912 – 1918. Приредио је самосталне изложбе у Алжиру 1917, а потом у Београду и Сомбору, док је колективно излагао са југословенским уметницима у Паризу, Алжиру, Лондону, Брислу и Лијежу.  Имао је значајну улогу у организовању бројних изложби  српских и југословенских уметника у земљи и иностранству. Сликао је портрете, актове, пејзаже, мртве природе, радио декорације позоришних ентеријера и кулиса, као и неколико иконостаса и историјских композиција великог формата са ратном тематиком. Дела му се налазе у Народном музеју у Београду, Војном музеју у Београду, Музеју града Београда, Народном музеју у Крагујевцу, Народном музеју у Пожаревцу, као и бројним приватним колекцијама у земљи и иностранству.

Аутор текста: Петар Петровић

Овде можете погледати / преузети каталог изложбе