Љуба Поповић - Избор из опуса

У фигуративном сликарству друге половине XX века Љуба је постао својеврсна лозинка.  Његово име, надраставши себе, прерасло је такорећи у мислену именицу. Љубино сликарство, оквалификовано врло често и олако као „фантастично“, подробнијом анализом открива сву своју сложеност и дубину.

Слике су испуњене чудесним нестварним бићима, очима што вас посматрају из прикрајка, вампирушама и андроидима који бораве у испреплетаном мноштву необичних предмета, растиња и архитектуре, заједно – а једни другима непознати. Ово умножавање и нагомилавање форми у суштини је врло пажљиво организовано, грађено често око стабилних геометријских структура. Боје, сложене са смелошћу и суптилношћу, указују на врхунско познавање сликарског умећа. Све скупа открива човека широке културе, истанчаног познаваоца како историје сликарства, тако и историје цивилизације уопште.

Одгонетку шифре зване Љуба, по природи ствари субјективну, никада коначну ни потпуну, пружају многи написи који су током пола века,  неретко луцидни и зналачки, пратили визионарску пустоловину овог ствараоца, каже између осталог књижевник Милан Комненић у тексту каталога за ову изложбу. Љуба је, осим  сликама, своје савременике пленио радозналошћу духа, ретким познавањем књижевности, филма, филозофије, стрипа,  еротизма, езотерије и окултних учења.  Према народном веровању, трава расковник је у стању да отвори врата тајни. Ипак, чак и да се одгонетне, да се дакле брава на њеним вратима „раскује“, тајна Љубиног сликарства се, једном откривена, расплођава и наставља у нове тајне.

У  годинама када су друга стремљења давала печат ликовним уметностима, Љуба се одлучио за особен вид фигурације. Пришао је надомак надреализму, али никада није следио његову поетику; умео је да цени искуства апстрактне уметности, али је остао по страни од ње; уронио је у мистику и имагинарно, али са опрезом и разборитошћу; истрајно је истраживао дух традиције, особито постигнућа ренесансних, а гдекад и византијских мајстора; дисциплиновао је машту; заснивајући слику на „унутрашњој геометрији“, у прожимању имагинације и разума, успевао је да одржава сагласје и меру, што је његовом делу дало класично обележје.

Три су чиниоца пресудно усмеравала Љубин  духовни развој: рефлексија, имагинација и посвећеност.

БИОГРАФИЈА

Рођен 1934. године у Тузли (Југославија). Основну школу и гимназију завршио у Ваљеву. Студирао на Академији примењених уметности и Ликовној академији у Београду.

Након првог, двонедељног боравка у Паризу, посвећеног највећим делом посетама Лувру, учествује у неколико групних изложби у Београду (Нови облици надреализма и релационизма, Сан и машта,...). Године 1963. настањује се дефинитивно у Паризу. Упознаје Ренеа де Солијеа (René de Solier), који се одмах интересује за његово дело, и између њих двојице рађа се пријатељство засновано на узајамном поштовању.

Стигавши у Париз превише касно да би упознао Бретона (André Breton), а по природи и иначе независног духа, никад није припадао групи надреалиста. Упркос томе, о његовом делу писали су Ален Боске (Alain Bosquet), Ален Жуфроа (Alain Jouffroy), Андре Пјер де Мандијарг (André Pieyre de Mandiargues) и Патрик Валдберг (Patrick Waldbеrg), а касније и многи други аутори, међу којима Етијамбл (René Étiemble), Жан-Кларанс Ламбер (Jean-Clarence Lambert), Жил Нере (Gilles Néret), Густав Рене Хоке (Gustav René Hocke), Жан-Кристоф Баји (Jean-Christophe Bailly), Жан-Луј Ферије (Jean-Louiss Ferrier), Изор де Сен Пјер (Isaure de Saint Pierre), Ан Тронш (Anne Tronche), Саран Александријан (Sarane Alexandrian), Мишел Еленбергер (Michel Ellenberger).

Изложба слика Љубе Поповића у Галерији РТС-а биће отворена до 29. новембра 2015.

 Овде можете погледати/преузети каталог изложбе