Filozofija u delu Ive Andrića – govore Dragan Prole i Aleksandar Damjanović

Dragan Prole u svom istraživanju povezanosti filozofske tradicije i Andrićeve književnosti polazi od teze da je poreklo evropske ontologije direktno vezano za motiv sunca, za jedinstveni spoj vidljivog i nevidljivog. Motiv sunca je izuzetno prisutan u Andrićevom delu, pri čemu njegovo uvođenje nije motivisano ontološkim razlozima, već je vezano za osvetljavanje ljudskih karaktera i odgonetanje tajni ljudskog sveta. Time se Andrić približio temeljima evropske duhovnosti, jer je samorazumevanje evropskog čoveka pokrenuto i održavano posredstvom svojevrsne heliokratije, to jest na osnovu povlašćene metaforične uloge Sunca kao nenadmašnog centra kosmosa. Andrićeva posebnost počiva u nejednakosti i nesrazmeri između snage i energije duhovnog sunca, s jedne strane, i spoljašnjeg sjaja ljudske egzistencije, sa druge. Udobna egzistencijalna pozicija, prema Andriću, slabi i umrtvljuje izvor duhovne svetlosti, a mudrost srećnih ne govori onim jezikom kojim nam se obraća istina ovog sveta. Međutim, kritička oštrica Andrićeve književnosti nije tu da bi uvela čvrstu vrednosnu hijerarhiju, nego da bi podstakla intenzivan razgovor duše sa samom sobom.

Aleksandar Damjanović počinje svoje izlaganje biografskim podatkom da je Andrić patio od nesanice od ranog detinjstva do smrti. Koliko god su te nesanice bile mučne i iscrpljujuće, one su Andrića psihološki pripremale za stvaranje njegovih najznačajnijih dela - Travničke hronike (1942), Gospođice (1943), Na Drini ćuprije (1944). Osim toga, jedno od Andrićevih osnovnih životnih osećanja, koje daje ton njegovim delima, bila je i melanholija. Melanholik je nostalgičar koji pati zbog protoka vremena i pokušava da dostigne neko imaginarno ili stvarno izgubljeno stanje, pri čemu treba razlikovati melanholiju kao bolest i melanholiju kao promišljen stav prema postojanju. Hajdeger govori o štimungu kao nečemu što nije nešto nalik prolaznom raspoloženju; pojedinci žive svoju melanholiju, ona ih okružuje, oni se kreću u njenom elementu, a da je za stalno ne ukorenjuju u određenom izabranom objektu; melanholija je modus onoga što Hajdeger naziva bitak-u-svetu. Damjanović pretpostavlja da je niz unutrašnjih i spoljašnjih pritisaka i frustracija aktivirao Andrićevu melanholiju, koja je poprimila karakteristike kliničke depresivnosti.

Urednica ciklusa Tanja Mijović.