Volfgang Amadeus Mocart: Don Đovani

Naslovnu ulogu tumači bariton Filip Sli. Bas Nauel di Pjero je Leporelo, dok sopran Eleonora Burato nastupa kao Dona Ana. Tenor Pavol Breslik je Don Otavio, sopran Izabel Lenard tumači lik Dona Elvire. Sopran Žuli Fuks je Zerlina,a bas Kšištof Bačik je Mazeto, dok bas Dejvid Li izvodi lik Komtura. Vokalnim ansamblom English voices i orkestrom Cercle de l harmonie diriguje Žeremi Rorer.

Iako je Mocart ovo ostvarenje označio kao operu bufo u dva čina, sa dodatnom odrednicom drama đokozo, kompozitorova namera nije bila da samo iščita komične elemente. On je nastojao da slojevito razradi problematiku suprotstavljanja čovekovih etičkih načela i njegovih prirodnih nagona, te da prožimanjem tradicija opere bufo i serije, komični siže transformiše u istinsku dramu, odnosno tragediju. Zbog toga je dramaturgija ovog ostvarenja izuzetno kompleksna, a idejni konflikti i dramska akcija su ostvareni preplitanjem tri različita toka - tragičnog, dramskog i lirsko-komičnog. Finala činova naročito upućuju na novi vid Mocartove muzičko-dramske koncepcije, koja podrazumeva niz muzičkih numera precizne dramske usmerenosti i funkcije. Kompleksna psihološka struktura likova i isticanje tragičnih situacija komičnim scenama jesu ključne karakteristike ovog dela.

Mocartov tretman lika Don Đovanija, estetički aspekti dela, ali i politička, socijalna i filozofska dimenzija ove opere, provocirali su publiku i kritiku od trenutka njenog nastanka. Guno je delo nazvao „neuporedivim i besmrtnim remek-delom... bez ijedne mane, neprekinutim savršenstvom".

Neki teoretičari su u liku Don Đovanija prepoznali heroja ere Prosvetiteljstva - snažnu figuru koja se opire konvencijama, crkvi, rigidnom društvenom poretku i ideji da čovek mora da pati na ovom svetu kako bi zaslužio mesto u Raju. Ali Don Đovani nije heroj - uprkos šarmu i duhu, on je beskrupulozan, neodgovoran, nepošten i bez trunke kajanja spreman da povredi ljude oko sebe. Upravo u toj moralnoj ambivalenciji i leži potencijalna energija ovog dela - mi, kao publika, sa jedne strane smo očarani Don Đovanijevom sigurnošću, prodornošću i željom za životom, ali smo u isto vreme i šokirani njegovom narcističkom neodgovornošću.

Urednica Ksenija Stevanović
Autor teksta Ivana Neimarević