Moteti Zigismonda D’Indije

U ranom 17. veku, D’Indija je, uz Monteverdija bio jedan od najcenjenijih kompozitora svetovne muzike, i posebno monodijskog stila komponovanja. Rođen najverovatnije u porodići plemića u Palermu 1582. godine, ovaj kompozitor i pevač je muziku učio u Napulju, da bi prvu deceniju 17. veka proveo putujući po Italiji i upoznajući se sa novim tendencijama u muzici. Ovo je bilo tranziciono razdoblje u kojem je polifoni stil pozne renesanse počela da potiskuje sasvim nova muzička estetika, oličena u monodijskom principu komponovanja. Posećujući najznačajnije muzičke centre u Italiji, Zigismondo D’Indija se upoznao sa svim praksama koje su tih godina bile prisutne na muzičkoj sceni – od ekspresivnog madrigalskog stila Luke Marencija, polikoralnih dela članova venecijanske škole, intenzivnog, hromatskog stila Karla Đezualda da Venoze u Napulju, konzervativne polifonije negovane u Rimu, preko najnovijih tendencija koje su u Firenci negovali članovi Firentinske kamerate, ili u Mantovi Klaudio Monteverdi.

Godine 1611, D’Indija je kapelmajstor za kamernu muziku na dovru Vojvode od Savoje u Torinu, gde će ostati sve do 1623. Ovo će biti najproduktivniji stvaralački period autora, tokom kojeg će nastati čak deset zbirki svetovne muzike, uključujući i motete koje ćete večeras slušati.

Nakon zlobnih tračeva, D’Indija je morao da napusti dvor u Torinu, te je novi angažman pronašao na dvoru porodice D’Este u Modeni, a poslednji nameštenje trebalo je da bude na dvoru Maksimilijana I u Bavarskoj, ali je umro negde tokom 1629. godine, pre nego što je preuzeo svoju novu dužnost.

Zigismondo D’Indija je pre svega bio slavljen zbog svojih monodijskih kompozicija, ali podjednano upečatljivi su i njegovi svetovni madrigal i moteti. U njima on ne odbacuje u potpunosti polifoni slog već ga, poput Monteverdija, po potrebi vešto koristi, smatrajući da šifrovan bas ne može zameniti prezicno zapisanu harmoniju. U pregovoru njegovog poslednjeg izdanja Moteta iz 1627. godine, D’Indija čak navodi da je „žalosno što kompozitori sve češće posežu za jednostavnim melodijama, umesto da se upuste u ingeniozne razrade istinskog kontrapunkta”. U tri knjige moteta, koji su napisani za ansamble od dva do šest glasova, kompozitor koristi isti široki dijapazon tekstura kao i u madrigalima, nekada koristeći kontinuo, a nekada ne. Neke od ovih kompozicija, poput dvogalsnog Dilectus meus, ili polifonog Timor et tremor, poseduju izrazitu lepotu i svedoče kako o daru za melodijsku invenciju, tako i odličnom poznavanju kontrapunkta.

Urednica emisije: Ivana Neimarević