Мајстори барока

Фако је рођен у близини Падове 1676. године, а најраније податке о њему налазимо пошто је ступио у службу Карла Филипа Спиноле, маркиза де лос Балбазеса. Овај аристократа, пореклом из Ђенове, био је моћник свог доба и имао је важна намештења у служби шпанског краља. Претпоставља се да је маркиз упознао Ђованија Фака у Венецији око 1700. године и од тада каријера и живот музичара прате кретања његовог послодавца. Факове кантате које се чувају у Напуљском конзерваторијуму су вероватно написане у доба када је Спинола био гувернер тврђаве Кастелнуово у овом граду. Потом је од 1707. до 1713. године маркиз био вицекраљ Сицилије, а сачувани подаци говоре да је Фако тада, у Месини, створио више оперских дела која су нажалост изгбуљена. После повратка у Шпанију, Фако је ангажован као виолиниста при краљевској капели, те као учитељ музике краљевих синова-престолонаследника. Истовремено добијао је поруџбине да пише пригодну вокално-инструменталну и сценску музику за важне дворске церемонијале. Тако је је његова зарзуела Љубав је увек инвенција: Јупитер и Амфитрион најстарија опера написана на шпанском језику. У тим годинама, Фако је одбио позив краља Жоаа V да се пресели у Лисабон, као што је то учинио Доменико Скарлати. Факов успех јењава по доласку Фаринелија у Мадрид. Чини се да се тада повукао из јавног живота и да је једино радио као професор виолине. Музиколози сматрају Фака оснивачем шпанске виолинске школе, што потврђује мишљење савременика о овом музичару као великом мајстору виолинске технике.

Интересовање за стваралаштво Ђакома Фака обновљено је 1962. године, када је композитор Уберто Заноли у библиотеци у Мексико Ситију открио Факову збирку концерата Адрихармонијске мисли. Ова збирка, чији је наслов необична састављеница речи Адриа – што указује на јадранско, односно венецијанско порекло композитора и речи хармонија, објављена је у Амстердаму 1716. године код престижног издавача Етјена Рожеа. То је био један од разлога зашто је ова збирка концерата стекла популарност и изузетно добру дистрибуцију на тадашњем тржишту, налазећи се раме уз раме са публикацијама Вивалдија и Албинонија. Роже је иначе имао великог успеха са две Вивалдијеве збрике – L'estro Armonico и La Stravaganza које је објавио неколико година раније, тако да се одлучио за Фака као за још једног представника венецијанске инструменталне школе која је била све популарнија на европским дворовима. У концертима се осећа јасан, екстровертни, италијанско-венецијански израз, оличен у светлој боји гудача, контрастним ставовима, виртуозној солистичкој деоници наспрам подједнако фуриозног тутија, тако да данас музикологији остаје задатак да попуни јаз, настао радом времена и заборава, који је прекрио стваралаштво Ђакома Фака.

Ауторка Јелена Дамјановић
Уредница Ксенија Стевановић