Музеј звука

Овај франко-фламански композитор, који припада генерацији великих мајстора полифоније попут Виларта, Палестрине и Ди Ласа, рођен је у месту Верт, близу Антверпена, али је готово читав живот провео у Италији. Већ као дечак постао је певач у капели Маркизе од Падуле, супруге Франческа Д'Естеа, те се преселио у близину Напуља, а од 1565. године па до своје смрти, живео је у Мантови. Овим градом је владала породица Гонзага, која је од њега начинила један од најзначајнијих културних ценатара Апенинског полуострва. Ово је посебно било изражено за време владавине Гуљелма Гонзаге, Војводе од Мантове од 1550. до 1587. године, који је уложио велике напоре како би у граду саградио цркву у којој би на достојан начин могло да се изводи богослужење, али изводи музика коју су компоновали аутори агнажовани на његовом двору. Базилика Свете Барбаре је довршена 1564. године, а Де Верт се доселио пар месеци касније како би заузео место капелмајстора „ди кијеза и ди камера". Други аутори који су се потом упутили за Мантову били су Гастолди и Монтеверди, док је Палестрина одбио војводин позив, образлажући да је плата исувише мала.

Период који је Де Верт провео на двору породице Гонзага био је најпродуктивнији и најуспешнији, и тада је настао највећи број његових мадригала, мотета и миса. Због кризе у приватном животу, али и лошег здравља, Де Верт је 1585. године морао да напусти место капелмајстора, али је наставио да компонује до смрти, објављујући своју последњу збирку мадригала 1595. године.

Стилски, дела Ђакеса де Верта припадају високој ренесанси и представљају пример развијене полифоније, са великом емоционалном снагом, у којој су и најмање промене расположења у тексту музички илустроване. Иза њега је остало чак 230 мадригала, углавном петогласних, који су објављени у 16 томова, као и три збирке мотета. Ова дела су стилски нешто хетерогенија, јер у њима долази до сукоба старог и новог стила - са једне стране, ту су строга правила о јасноћи текстуалног предлошка која су диктирале смернице установљене на Тридентском концилу, што је имплицирало употребу хомофоније, а са друге стране, присутан је модернији приступ негован у мадригалима тог доба. Ова форма, у којој је и Де Верт оставио значајан траг, била су често испуњена хроматиком, некада изненађујуће оштрим сазвучјима и „мадригализмима" - специфичним мелодијским формулама којима су осликаване поједине речи или емоције, које је аутор повремено употребљавао и у својим духовним остварењима.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић