Ђакомо Дурацо и бечка музичка сцена

Централни догађај у историји реформе опере серије у Бечу свакако је била премијера Орфеја и Еуридике у Бургтеатру 5. октобра 1762. године, у продукцији коју је организовао Дурацо. Прва у низу реформисаних опера Кристофа Вилибалда Глука и Ранијерија де Калцабиђија, Орфеј и Еуридика је блиско повезана са традицијом пасторалног жанра такозваног azione teatrale, а у њој се очитавају скоро сви елементи реформистичког манифеста који ће овај композиторско-либретистички двојац објавити у предговору за оперу Алкеста 1767. године. Из партитуре опере су избачене колоратуре и да капо арије, разбијен је систем смењивања речитатива и арија, а речитатив secco је у потпуности заменио експесивно конципиран оркестарски речитатив accompagnato. Изузетно значајна улога у драматургији опере дата је хору, али и балету, који је формално организован као пантомимска сцена. За улогу Орфеја био је ангажован италијански кастрат Гаетано Гвадањи, који, поред тога што је био познат по изузетној глуми и сјајном држању на сцени, свој виртуозитет није градио на бриљантној техници колоратура, већ на деликатном и рафинираном тону. Трећи, завршни чин Глукове и Калцабиђијеве опере Орфеј и Еуридика започиње сусретом главних протагониста у подземном свету, а завршава се прославом срећног краја; у партитури се посебно издваја арија Орфеја из прве сцене, Шта ми је чинити без Еуридике, која својом уздржаношћу у потпуности осликава тип Гвадањијевог вокалног умећа.

Још једна од иновација коју је Дурацо приредио бечкој публици био је први ballet d'action у историји балета: реч је о пантомимском балету Дон Жуан, или Гозба Каменог госта, премијерно изведеном 17. октобра 1761. године у царском Кертнертор театру, а који су осмислили либретиста Ранијери де Калцабиђи, кореограф Гаспаро Анђолини и композитор Кристоф Вилибалд Глук. Дон Жуан је изазвао сензацију у Бечу и убрзо је постао предмет подражавања широм Европе. У другом чину приказана је гозба коју је Дон Жуан приредио за своје пријатеље, а коју прекида посета Каменог госта, док четврти чин, односно финале овог балета, приказује пад Дон Жуана у пакао и издваја се специфичним оркестарским ефектима којима је дочаран овај призор.

Дурацо је на месту управника дворских позоришта у Бечу остао до лета 1764. године, када је пао у немилост двора, што се доводи у везу са његовим наводним љубавним аферама. Ипак, понуђено му је завидно место амбасадора у Венецији, на коме ће остати скоро две деценије. Дурацо је у том периоду наставио да се бави музичком продукцијом, помажући венецијанску оперску сцену и пружајући услуге аустријским музичарима који су посећивали Италију, укључујући и породицу Моцарт. Као историјска се сматра и његова улога у откупу графика и цртежа за колекцију аустријског војводе Алберта Казимира, која данас представља основу ризнице бечког музеја Албертина, те сакупљање и чување рукописа Антонија Вивалдија.

Срђан Атанасовски