Захвалите се, али немојте лупетати

Гледаност церемоније доделе Оскара опада годинама уназад. Примера ради, пренос 2008, чији домаћин је био забављач Џон Стјуарт, гледало је 32 милиона Американаца, а годину пре тога било их је 39,9 милиона. Деценију раније, 1998, када је "Титаник" био "главни", пред екранима је седело 57 милиона Американаца. 

Домаћини су, наводно, схватили у чему је проблем - нискобуџетни филмови, ирелевантни водитељи, празне шале и климави, унапред снимљени сегменти програма, али и предуги и бесмислени говори захвалности добитника. 

Зато су организатори тражили од глумаца да "захвалнице" ове године буду "кратке, личне, упечатљиве, наравно, осећајне и да се спомене највише 2-3 имена". Као да желе да кажу: "Не лупетајте, већ се угледајте се на Џоа Пешија", чији је говор "Ово је привилегија за мене. Хвала вам" из '91. (за "Добре момке") заведен као најкраћи у историји америчке филмске академије.

Плус, за 22. фебруар су најавили велики раскид са традицијом и најмање 4 изненађења.

Док не видимо шта ће се то епохално променити, подсетићемо вас на неке од говора који су обележили 80 година дугу историју доделе најзначаније светске филмске награде.

"Ово ми значи још више овај пут, не знам зашто. Мислим да сам га први пут једва доживела, јер је све било ново за мене. Али желим да кажем 'Хвала', вама. Нисам имала праву каријеру. И желела сам више од свега да имам ваше поштовање. Први пут нисам то осетила. Овај пут осећам. И не могу да порекнем чињеницу да вам се допадам... управо сада... допадам вам се!", изјава је по којој је остала упамћена Сели Филд, након што је добила другог "Оскара" 1985. године.

Када је 2001. освојила престижну златну статуу за главну женску улогу у филму "Ерин Брокович", Џулија Робертс се 4 минута захваљивала готово целој филмској екипи поименце. Чак је на почетку говора замолила "човека са штапићем" (диригента Била Контија) да седне и одмори, јер ко зна да ли ће икада више имати прилику да буде ту где јесте. На крају је заборавила саму Ерин Брокович, на чијем лику је била заснована њена улога.

Јецајући, смејући се, запрепашћеног лица, Хали Бери је 2002. године одржала говор од 2,5 минута, готово четири пута дужи од допуштених 45 секунди. И она се захваљивала свима живима, укључујући и њеног адвоката. Али пошто је то био историјски тренутак за Академију, јер је постала прва Афро-Американка која је освојила "златног момка" за главну женску улогу, "све јој је опроштено".

Ипак, рекорд за најдужи говор још увек држи Грир Герсон, која је примајући Оскара за најбољу главну женску улогу, остварену у филму "Госпођа Минивер", 1943. натерала презентерку Џоан Фонтејн да седне. Герсонова је прочистила грло и почела речима: "Ја сам практично неприпремљена". И причала, причала... да би се зауставила на истеку 7. минута, колико је забележио Патрик Стоксхил, историчар Академије. Шта би било да је дошла припремљена. Никада више није освојила Оскара.

За разлику од ње, Оливија де Хевиленд је 1947. дошла припремљена и к'о "из топа" изговорила имена 27 људи којима се захвалила, што је досадашњи рекорд.

Сузе су пустиле и Гвинет Палтроу 1999. (чији се говор на неким листама води као најиритантнији свих времена), те Никол Кидман четири године касније.

Али, понекад победници буду и надахнути. Тако је остао запамћен говор Хилари Свонк када је добила свог другог "Оскара" 2005. године, за "Девојку од милион долара". Тада је рекла: "Била сам тек девојчица која је живела у камп-кућици и имала сан!"

"Ако немате ништа занимљиво да кажете - измислите", саветовала је водитељка свечане доделе 2007. Елен Де Џенерис и додала: "Али, не узбуђујте се, можда га нећете освојити!"