Звао се Гаврило Принцип

Према сведочењу истражног судије Прницип је, у првој изјави, рекао да је пуцао у Франца Фердинанда "јер је у њему инкарнирана највећа власт, од које власти ми Југославени осјећамо страшан притисаке". Из књиге истражитеља Пфефера објављујемо део који се односи на сам дан атентата.

Дне 28. јуна 1914, свануо је лијеп и ведар дан. Обукао сам свијетло љетње лако одијело, јер је било очигледно да ће бити врућине. Канио сам посматрати долазак Престолонасљедника код Беледије.

Повео сам са собом само најстарију кћер, а осталу дјецу нисам хтио повести, јер сам некако слутио да би се могло што догодити. Становао сам у Ћемалуша-улици, те дошавши на Корзо закренуо сам код нове палаче Окр. Суда на тзв. "кеј" (обалу уз ријеку Миљацку). На Корзу је шетао свијет као обично; а по кеју, куда је имао стићи Престолонасљедник, готово да и није било људи.

Објашњавао сам си то тиме, да је недјеља, и баш око 10 сати, када су католици у црквама, док су Срби славили Видовдан; а знао сам да и једни и други, као ни муслимани, немају нарочита интереса да судјелују код свечаног дочека Фрање Фердинанда, јер у њима није било развијено неко особито династичко страхопоштовање.

Чудно ми је било, да нема постројене војске; док сам опазио како, у повећој удаљености, стоје редари, па сам помислио, да и сами редари пријече свијету приступ на кеј, да би могли лакше проводити контролу. Касније сам се увјерио, колико је та моја мисао била смијешна, будући да су на том скоро празном кеју на шест мјеста атентатори дочекали Престалонасљедника, а полиција није ниједнога сјетила!...

Кад сам дошао с ћерком на неколико стотина корака до Беледије, те стајао на тротоару с противне стране Миљацке, опазили смо гдје пројурише крај нас два аутомобила према Беледији: у првом су се возили полицајни органи, а у другом Начелник и Комесар града Сарајева. Кад смо се уставили, стигао је и трећи aутомобил, који је баш пред нама стао: у њему су сједили Престолонасљедник Фердинанд, у свечаној генералској униформи, са шеширом урешеним зеленим перјем, и крај њега Надвојвоткиња Софија; а њима насупрот поглавица Босне и Херцеговине Потјорек, у истој таквој генералској униформи, дочим је код шофера сједио гроф Харрах, у парадној униформи коњичког часника.

Чим се аутомобил зауставио, устао је Престолонасљедник и погледао правцем према кеју, откуда је дошао, - и он и сви у аутомобилу били су силно узбуђени. Приступио сам ближе, према цести, и погледао и ја доље низ кеј, па не знам да ли сам у тај час, или час прије, чуо детонацију, којој у тај трен нисам приписивао нарочите важности, мислећи да то пуцају топови у почаст доласка Престолонасљедника.

Међутим, опазио сам доље насред кеја, на цести, као неки облак дима, и тад ми је постало јасно, да се нешто догодило. У то су пристигли и остали аутомобили, који су пратили ауто Престолонасљедника, па су сви кренули према Беледији. Одмах сам упутио ћерку покрајним улицама кући; а ја сам, опазивши гдје људи гледају на противну обалу Миљацке, прешао преко цесте и видио, како редари с оне стране Миљацке, опкољени масом свијета, некога воде и бране од народа, који га је хтио линчовати. Пошао сам према Беледији, па су крај мене редари провели атентатора, који је - како сам ту чуо од људи - бацио бомбу на аутомобил Престоланасљедника.

Мало иза тога враћали су се аутомобили са Престалонасљедником из Беледије према кеју, истим редом. Упало ми је у очи, да гроф Харах не сједи уз шафера, већ стоји на стопалу изван аутомобила с лијевог краја и заклања својим тијелом Фрању Фердинанда, до којега је сједила с десна његова жена.

У згради Беледије налазили су се уреди Градског Поглаварства, Повјереника за град Сарајево са вишим чиновницима полиције, Државног Одвјетништва, и Окружног Суда, Велика дворница Поглаварства служила је уједно и као саборница за Земаљски Сабор.

Моја уредовна соба била је приземно, преко пута од зграде полицииске страже; а у тој полицијској згради приземно, одмах с лијева од улаза, била је лијечничка амбуланта полиције. Полицијски лијечник био је тада Др. Сатлер, с 'којим сам ранијих година служио у Бос. Петровцу, па је он био и мој кућни лијечник.

Атентатора су одвели у предсобље те лијечничке амбуланте. Био сам припуштен унутра, да га видим, и ту сам дознао да се зове Чабриновић, по занимању типограф, који је као социјаиист имао петгодишњи изгон из Сарајева.

Он, Чабриновић, сједио је на клупи уза зид, те живим и немирним црним очима гледао некако пркосно, а усне му се смјешкале подругљивим смијешком. Био је бијеле пути, а лица црвенкасто обложена; имао је црне мале брчиће, - био је повисок, чврст младић. На глави је носио шпортску капу, па сам по свему томе у први мах помислио, да је он атентат починио из анархистичких начела.

Кад сам изашао пред Полицију, срео сам ту свог шефа, предсједника Окружног Суда Илницког, који ми је саопћио, да ћу ја ту истрагу провести, те да се одмах спремим за посао. Али, још док смо стајали овако у разговору, пролетио је крај нас један олицајац и саопћио нам, да је тај час извршен поновно атентат, те да је Престолонасљедник рањен. И одиста, погледавши према кеју, опазили смо, гдје полиција опет некога води и растјерује народ, који је штаповима ударао по оном којега је водила.

Кад је та поворка дошла до нас, видило се да полиција води гологлава младића крваве главе. И њега одведоше у амбуланту Полиције, и ту му Др. Сатлер одмах испрао и превио ране. Младић је за то вријеме више пута повраћао. То је био Принцип. А били су присутни, уз осталу публику, и Предсједник Окр. Суда, те Држ. надодвјетник Холандер, који ме упутише да одмах приступим преслушавању ога младића.

Пошто су се сви, осим перовође, на мој захтјев удаљили, изјавио ми је лијечник, да ране по спољним знацима нису опасне, али да нису искључене компликације. Из тога разлога провео сам преслушавање укратко, зашавши одмах ин медиас рес.

Услијед злостављања био је овај младић као сатрвен, и нападно тешко изговарао је ријечи. Мислио сам, да он тешко говори услијед боли од задобивених рана; али се касније установило да је тому био други разлог. Младић је био малог раста, слабуњав, одужег жуто-блиједа лица, па је тешко било и замислити да би се он, тако ситан, тих, и скроман, могао одлучити на овакав атентат.

А тек његове очи те свијетло-плаве, сјајне очи нису нипошто биле дивље, злочиначке очи, већ очи живе и продирне, иначе мирне, а из њих је провиривала прирођена интелигенција, као и нека сређеност и крајња енергија. Кад сам му рекао да сам судац-истражитељ, и упитао га да ли се осјећа довољно снажним, односно способним, за преслушавање, он је - с почетка слабим, а онда све сигурнијим  јачим гласом, - одговарао јасно на постављена му питања.

Звао се Гаврило Принцип, син Петра, родом из Облаја код Грахова, котар Ливно, 19 година стар, православне вјере, неожењен, и до тада некажњен. Свршио је прије мјесец дана 8. разред гимназије у Београду, а онда се вратио у Босну, те задње вријеме становао у Сарајеву код Стоје Илић, у Опркањ-улици број 3.

Раније, прошао је у Сарајеву кроз три разреда трговачке школе, па је у Тузли положио испит за 4. гимназију, и онда прешао у Београд, гдје се задржавао годишње по четири до пет мјесеца, док би иначе боравио у Хаџићима крај Сарајева, код свог храта, све док није свршио гимназију. Још прије двије године наканио је био, из нацијоналистичких осјећаја, починити атентат на коју истакнуту личност, која репрезентира власт у Аустрији; а прије мјесец дана дошао је из Београда у Сарајево, пошто је у Београду добио од једног комите, којему не зна имена, бровинг-пиштољ, у сврху да изведе атентат на престолонасљедника Фердинанда - "јер је у њему инкарнирана највећа власт, од које власти ми Југославени осјећамо страшан притисаке".

То исто јутро, око 9 сати, дошао је на кеј и шетао са гимназијалцима Шпирићем и Шваром (сином Држ. одвјетника), само да не би упао у очи. За појасом је имао револвер, набијен са седам метака. Тако шетајући, чуо је за атентат бомбом на Престоланасљедника, - "па сам се чудио ко је тај атентат могао извршити јер сам ја већ онда наканио био да извршим атентат ..."

У узбуђењу, није ни опазио Престолонасљедника, кад су аутомобили пројурили поред њега према Беледији. А иза тога, шетао се Латинском Ћупријом и незнајући заправо шта се догодило.

Кад се налазио преко пута Латинске Ћуприје, на углу дућана Шилера, чуо је вику ,.Живио«. У аутомобилу је препознао Фердинанда, по сликама што су их у те дане доносиле новине и али кад је опазио да крај њега сједи једна дама, стао је за час предомишљати се би ли пуцао или не - "У томе ме је спопало неко чудно чувство, и ја сам са тротоара нанишанио на Надвојводу, што ми је било утолико лакше јер је аутомобил, крај заокрета, полаганије ишао. Шта сам у тај час мислио, не знам и само знам, да сам циљао у њега. Држим да сам пуцао два пута, а можда сам и више, будући да сам био врло узрујани а да ли сам погодио жртву или нисам, не знам казати, јер су ме у тај час почели људи тући ..."

Даље је исказао, да га нико на тај чин није наговарао, а ни ским је био у споразуму, нити је икоме рекао да ће починити атентат; те да у задње вријеме није био чланом никакова друштва. Људи међу којима се је кретао држали су га, каже, слабићем и овјеком који је - услијед силне литературе - упропаштен... "То сам ја, у ствари, симулирао, као да сам стаб човјек, акопрем такав нисам био ..."

Морао сам прекинути преслушавање, јер ми је саопћено, да одмах кренем у Конак (резиденција поглавице земље), гдје се налази рањени Престолонасљедник. У предсобљу Полиције нашао сам суца Дра. Марчеца, гдје преслушава другог атентатора, Чабриновића. Прочитао сам још, на брзу руку, тај записник и установио, да је и Чабриновић прије мјесец дана дошао из Београда:  он је добио био бомбу од једног комите, којега - рече зову "Циго", а извршио је атентат из анархистичких начела. И он се већ прије двије године одлучио био на извођење какова било атентата: прочитао је све социјалистичке и анархистичке књиге преведене на наш језик, и оне су га у том духу одгојиле. Познаје - рече - Принципа, али није ни у каковој вези са његовим атентатом, осим што им је можда веза била - заједничка идеја.

Пред Полицијом чекао ме фијакер на којем сам се одвезао у Конак. Путем у противном правцу срео сам, опет у фијакеру, замјеника Држ. одвјетника Штарка, који ми је довикнуо да је Престолонасљедник мртав.

Лео Пфефер Истрага у Сарајевском атентату, Нова Европа, Загреб 1938. 

Број коментара 0

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

понедељак, 17. јун 2024.
21° C

Коментари

Nena
Мамурлук – како преживети дан после
Cigarete
Шта ми се догађа с организмом кад престанем да пушим?
Decija evrovizija
Дечја песма Евровизије
ablacija
Шта је превенција за изненадне болести
Gdjj
Комшије