Америка чувала нацисте!

Америчко Министарство правосуђа чувало је далеко од очију јавности студију из 2006. године, која чврсто доказује да је та земља била сигурно уточиште за нацисте и њихове сараднике, после Другог светског рата.

Обимна студија "Трагање за одговорношћу у последицама холокауста" била је у тајности, док није дошла у посед Њујорк тајмса. Због претње тужбом, прошлог месеца објављена је редигована верзија, али је амерички лист сада дошао до целовитог извештаја.

У опширном извештају на више од 600 страница су мишљења правника, историчара и истражитеља Канцеларије за специјалне истраге, формиране 1979. године, да би се депортовали нацисти.

"Прање" биографија  

Извештај, међутим, доноси и доказе да је неким нацистима био гарантован улазак у Америку, иако су владини званичници знали њихову прошлост.

Аналитичари оцењују да тајновитост извештаја може да представља политички изазов за председника Барака Обаму, који је обећао да ће његова администрација бити најотворенија у историји.

Новинар Њујорк тајмса Ерик Лихтбау тврди да администрација у Вашингтону зна много више о историји сарадње Америке са нацистима, после Другог светског рата, него што се то раније признавало.

Међу нацистима које су штитили амерички обавештајни званичници је Ото фон Болшвинг, помоћник Адолфа Ајхмана, који је помагао у чишћењу Немачке од Јевреја, а касније радио за Цију.

Ту је и Артур Рудолф, нацистички научник који је доведен у Америку као стручњак за ракетни програм. Добио је признање Насе као отац ракете "Сатурн", која је Американцима омогућила лет на Месец.

Делови који су избачени из извештаја, а које преноси Њујорк тајмс, доносе доказе да је Швајцарска од нациста купила злато које је одузето јеврејским жртвама холокауста.

Избрисани су и неки мрачни детаљи, попут оног да је директор Канцеларије за специјалне истраге у својој фиоци држао скалп за који се веровало да припада Јозефу Менгелеу.

Ејб Фоксман из организације "Лига против клевете" оцењује да се у Сједињеним Америчким Државама и даље крије улога коју су неки у Америци имали због свог погрешног осећања за национални интерес.

Међутим, објављивањем извештаја покренуте су нове сумње. Рабин Марвин Хиер из Центра "Симон Визентал" сматра да и даље остају нагађања, уколико нису све чињенице наведене.

Бесконачно одлаган закон за Артуковића

Међу онима који су, не сасвим случајно боравили баш у САД, налази се и злогласни министар НДХ Андрија Артуковић, кога су југословенске власти тражиле, како би му судиле за ратне злочине.

Артуковићев случај у студији насловљен је "Бесконачно одлаган закон" и сведочи о томе да је процес његовог изручења најдуже трајао.

У документу се наводи да је Артуковић имао злочиначку улогу у прогону Срба, Јевреја, Рома, православних хришћана и комуниста.

Цитира се и његов говор у Сабору, у којем наводи да су Јевреји припремали светску револуцију, како би стекли светску моћ и контролу над свим добрима. У тексту се истиче да је Артуковић био називан балканским крвником, преносе хрватски листови.

Артуковић долази у САД три године после завршетка рата, 1948, на основу визе која је омогућавала тромесечни боравак, и то под лажним именом.

Иако му је виза продужавана два пута, рутинском контролом откривено је да се у САД налази особа коју због злочина против човечности тражи тадашња Југославија и да је у Америку ушао под лажним именом. Тада почиње правна битка дуга 37 година, све до 1986. кад је изручен Југославији.

У међувремену, Артуковић је на најразличитије начине одлагао изручење, између осталог и под изговором да је као министар у влади прогањао комунисте и да ће му се они осветити.

На суду се бранио врло једноставно - споразум о екстрадицији између САД и Краљевине Србије, који више није на снази, после чега му је одобрен боравак.

Југославија гарантује јавно суђење

Све се мења 1977. године, кад група америчких заступника долази у Југославију, која обећава да ће суђење Артуковићу бити отворено за јавност.

Но, прави преокрет, годину дана касније, донео је амандман којим предвиђа да се особама може одузети право боравка, ако су, као савезници нациста, учествовали у прогону људи.

Године 1986, коначно стиже у Загреб, где му се организује сућење у којем је јавни тужитељ био Анте Нобило. Суд га проглашава кривим и осуђује на смртну казну, која није извршена због његовог здравственог стања. Артуковић је преминуо две године касније, у 88. години.

Ипак, у извештају америчког Министарства правде наводи се да случај још није завршен, јер је Артуковићев син, у Сједињеним Америчким Државама, покренуо тужбу у којој тврди да је пресуда донета на темељу лажних докумената.