Бурна реаговања на говор америчког генерала – да ли је Јужна Кореја амерички пион

Нова година у јужнокорејским медијима почела је, између осталог, реакцијама на говор команданта америчких снага у Републици Кореји генерала Ксавијера Брансона, који је на Другом заједничком форуму за политику Републике Кореје и САД 29. децембра изјавио да Јужна Кореја "није просто ентитет који реагује на претње на Корејском полуострву", већ важан субјект "који се налази на раскршћу шире регионалне динамике која обликује равнотежу моћи широм Североисточне Азије" и "централна осовина регионалне безбедности".

Те речи америчког војника, који је истовремено и заповедник Комбинованих америчких и јужнокорејских снага, што га, практично, чини и високим командантом јужнокорејске војске, подстакле су уредништво листа "Корија тајмс" да објави колумну под насловом: "Јужна Кореја није амерички пион".

Ово стога што је уредништво у њима видело израз америчке тежње да Републику Кореју, противно њеној вољи, позиционира као државу чија се одбрана не своди само на парирање комунистичком суседу на Северу полуострва, већ која има улогу и у евентуалном сукобу САД и Кине.

Противљење увлачењу у сукоб Вашингтона и Пекинга

Уредници корејског листа у тексту објављеном 1. јануара најпре истичу да је савезништво између њихове земље и САД оформљено ради успостављања мира и стабилности на Корејском полуострву, а не да би се Јужна Кореја позиционирала као карика у сукобу великих сила или одскочна даска за њега.

Њих су узнемириле и речи генерала Брансона да су америчке јединице у ваздухопловној бази Онсан у јужнокорејском месту Пјонгтек "гледано из Пекинга, снаге способне да моментално произведу (војне) ефекте", јер оне практично указују на то да би та локација и становништво у многољудној провинцији Гјонги, недалеко од престонице Сеула, у случају америчко-кинеског сукоба дошли под удар кинеске армије иако Јужна Кореја такав сукоб не би ни покренула ни одобрила.

Уредници "Корија тајмса" даље тврде да амерички командант, када даје такве изјаве, не узима у обзир колективну трауму и отпор корејског народа према оружаним сукобима, које су последица суровог искуства које је претрпео током Корејског рата, али и услед учешћа великог броја јужнокорејских војника у Вијетнамском рату.

Они такође тврде да је Брансонов говор штетан по демократски процес у Јужној Кореји јер земљи унапред одређује улогу у међународним односима о којој би, заправо, требало да одлучи сам јужнокорејски народ, односно, представници које је он изабрао. 

Новинари јужнокорејског листа се противе и иницијативи изнетој на форуму на којем је говорио Брансон да се у Сеулу формира нови војни штаб под називом "Борбена команда за Североисточну Азију", јер би то додатно допринело имиџу Републике Кореје као америчког упоришта за вођење регионалних ратова.

Они сматрају да су одвраћање и борбена спремност важни и подржавају модернизацију и унапређивање војних савеза са САД и Јапаном, али у сврху одупирања претњи са Севера, а никако у смислу ширења географског опсега деловања тих савеза, јер би то корејски народ извргло ризику који не прижељкује.

Текст закључују констатацијом да је Јужна Кореја (амерички) савезник, а не инструмент, и упозорењем да савез који то заборави ризикује да изгуби моралну легитимност, па и уруши стабилност коју тврди да брани.

Стратешке муке Сеула

Ипак, када се узме у обзир да је око 28.000 америчких војника стационирано на њеној територији и да се ослања на капацитете америчке морнарице, укључујући ту и нуклеарним ракетама наоружане подморнице, и стратешку бомбардерску авијацију САД, сваки покушај Републике Кореје да заговара сопствени суверенитет и право у одлучивању о безбедности и спољној политици је врло тежак, ако не и немогућ.

Сигурно је да тајванско питање не дотиче Сеул на начин на који дотиче Токио, односно, да евентуални долазак тог острва са 23 милиона становника под контролу Пекинга не би значајно променио стратешки положај Јужне Кореје и територијално је угрозио.

С друге стране, уплитање Сеула у евентуални војни сукоб Пекинга и Тајпеја под паском Вашингтона или ангажовање америчких трупа са јужнокорејске територије у сукобу између Вашингтона и Пекинга, не само што би изазвало оружани одговор Кине по јужнокорејској територији, већ би довело и до праве економске катастрофе јер се јужнокорејска привреда у великој мери ослања на кинеско тржиште.

То би такође битно ослабило безбедносни положај Јужне Кореје у односу на Север јер би навело Пекинг да економски и војно (снажније) подупре Северну Кореју.

Зато је јасно да највећи део политичког естаблишмента и поготово обичан народ у Јужној Кореји не прижељкује да буду увучен у велику игру страних сила.

Проблем је, међутим, то што је, мада је прилично јасно да Сеулу не би одговарало да буде искоришћен у сукобу САД и Кине око Тајвана или Јужног кинеског мора и да му је потребно да са Пекингом одржава коректне политичке и економске односе, претходна јужнокорејска влада направила отклон од такве уравнотежене политике и отворено се приклонила војнополитичком становишту Вашингтона.

Наиме, претходни председник Републике Кореје конзервативац Јун Сук Јол, који се сада налази иза решетака због покушаја да уведе диктатуру, био је прихватио све горе наведене ризике отворене антикинеске политике, изјаснивши се за то да његова земља преузме извршавање међународних безбедносних задатака који му се поставе из Вашингтона (укључујући ту и наоружавање европских чланица НАТО-а и испоруке муниције за Украјину).

Конкретно, он је био изјавио да је тајванско питање "глобални проблем", алудирајући да то острво није унутрашњи проблем Кине.

Јун је такође изразио подршку за формирање антикинеског војног савеза САД, Велике Британије и Аустралије "АУКУС" и противљење "покушајима за измену статуса кво и милитаризацију острва" у "Јужном кинеском мору и другде" у Индо-Пацифику, што представља отворену критику активности кинеске армије на тим просторима.

Мада садашње јужнокорејске власти (влада Демократске партије) јесу за боље односе са Кином и немешање у геополитичке трзавице Вашингтона и Пекинга, у САД схватају да им политичка поларизација у Јужној Кореји иде на руку и да постоје снаге унутар земље на које могу да рачунају у спровођењу својих регионалних геополитичких интереса.

Зато, може се рећи, Јужној Кореји предстоје врло неизвесни дани у којима ће морати да, можда вештије него икад пре, лавира између две велике силе, САД и Кине, док расте економско и војно трвење међу њима и притисак Вашингтона на регионалне савезнике у Источној Азији да се усагласе са циљевима његове политике према Кини.