Крв, глад и рушевине – две године рата у Појасу Газе, или ко ће се први уморити од убијања

Око 70.000 свежих гробова никло је око и у Појасу Газе после две године сукоба Израела и Палестинаца, који је почео крвавим походом Хамаса по израелским насељима и настављен једнако деструктивним осветничким походом Израелаца по палестинским територијама.

Осим Израелаца и Палестинаца, гинули су и Либанци, Иранци, Ирачани, Сиријци, јеменски Хути, а пројектиле из Техерана и Јерусалима је, дипломатски, примио и Катар, чије су дипломате од почетка рата покушавале да зауздају крвопролиће.

У Појасу Газе уништено је око 80 одсто стамбених објеката, док ће проћи године или деценије пре него што из околних палестинских поља никне било шта корисно.

У палестинској енклави, најмање 500 људи умрло је од глади, саопштиле су Уједињене нације.

Почетак рата

Блиски исток је, у лето 2023. године, бар ако је веровати америчким дипломатама био готово идилично место, окренуто благостању и напретку и спремно да иза себе остави век трвења и борби за територије. Тако је бар стање на Леванту описивао тадашњи саветник за националну безбедност Беле куће, Џејк Саливен.

Измаглицу самозаваравања растерали су 7. октобра 2023. године Хамасови параглајдеристи, који су прелетели преко зидина које су раздвајале два народа и направили прави покољ у јеврејским насељима. Успут, покупили су 250 талаца, сматрајући да ће им, уколико затреба, бити живи штит од израелских напада и кључни улог у преговорима. Две године касније, Хамас је, пред почетак мировних преговора, почео да "скупља" тела убијених талаца. О живим слабо ко и да говори.

Један за другим, падали су стубови стабилности на Блиском истоку, па је већ почетком јануара 2025. године почело свеопште ракетирање. Експлозије су поново растресле стварност људи од Израела, преко Сирије и Јемена, до Ирака и, на концу, Ирана и Пакистана.

Пуцали су Израелци, Американци, Хути, припадници Хамаса и Хезболаха, проиранске милиције у Сирији и Ираку, а средином јануара у рат су се по први пут директно укључили и Иранци, који су распалили по Сирији и Ираку, гађајући наводне испоставе Мосада.

Одмах потом на ред је дошао и Пакистан, а Иранци су 17. јануара као мете ракетног напада у пакистанској провинцији Балучистан навели терористе који одатле угрожавају Иран. Пакистан је одговорио сутрадан, ракетирајући циљеве унутар иранске провинције Систан-Балучистан.

За свега пар месеци, Саливенов "никада стабилнији Блиски исток" дошао је на ивицу највећег сукоба у његовој историји, иако су се све стране, укључујући САД, Иран и Хезболах, јавно заклињале да не желе нови рат.

Убијени лидери Хамаса, 17 сахрана за хероје Палестине

Тело последњег у низу лидера војног крила Хамаса, Мохамеда Синвара извучено је средином маја испод рушевина тунела у Кан Јунису на југу Појаса Газе, јавио је палестински Ел Хадат. Око последњег Синвара лежала су тела још десеторице команданата Хамаса. Мохамед Синвар био је 17. лидер те организације, који је убијен у сукобима са израелским снагама безбедности од средине деведесетих година.

Лидери Хамаса су од почетка рата у Појасу Газе били главна мета израелских акција, а Мохамед Синвар је на чело Хамаса доспео почетком године, пошто су у серији акција страдали његови претходници Јахја Синвар и Мохамед Деиф, које Израел сматра директним кривцима за упад 7. октобра 2023. године у којем је убијено око 1.100 Израелаца.

Улога старијег Синвара и Деифа у планирању напада потврђена је након што је израелска војска, у једном од тунела пронашла гомилу докумената из којих се може закључити да је упад Хамаса био организован како би се спречило успостављање дипломатских односа Саудијске Арабије и Израела.

Претходно, у Техерану је убијен Исмаил Ханије, па се вођство Хамаса свело на шаћицу милитаната који су већ годинама живели у Катару. Ни ова земља није била сигурна од израелских напада, па је почетком септембра бомбардована зграда у којој је у току био састанак последњих лидера Хамаса.

Главна мета био је Халил ел Хаја, а убијено је укупно пет особа - четири Палестинца и припадник катарских служби безбедности. Хамас одмах обзнанио да су главне мете напада, чланови политбироа ове организације преживели експлозију, али да је убијен Ел Хајин син, Хамам.

Осим Ел Хаје, у Дохи живе и Захер Џабарен организатор Хамасових јединица на Западној обали, Исмаил Дервиш, који је претходних година био кључни човек за контакте са дипломатама из Ирана и Турске и Осама Хамдан, кога је Израел у неколико наврата оптуживао за застој преговора.

Први значајан атентат на неке од лидера Хамаса догодио се још 1996. године, када су Израелци минирали телефон Јахје Ајаша, који је, због вештине израде бомби био познат и под надимком "инжењер".

Израел тврди да је за две године рата десетковао Хамас и уништи скоро све делове 500 километара дуге мреже тунела испод Газе.

Мртви лидери Хезболаха и Либан пред (још једним) распадом

Дим разарања из Појаса Газе, временом, проширио се на Либан, одакле је ватреним говорима Јеврејима претио лидер Хезболаха, Хасан Насралах упирући пушчане цеви 100.000 бораца и бојеве главе десетине хиљада пројектила ка Израелу.

"Нема разлике између Хезболаха и Либана. Либан ће бити уништен. Престаће да постоји“, претили су израелски званичници, изазивајући праву панику међу становницима суседне државе која је у последњих пола века чак шест пута ратовала са Израелом - од првог сукоба 1969. до последњег 2006. године, када је израелска авијација уништила скоро сву инфраструктуру до јужних предграђа Бејрута.

На другу годишњицу рата у Гази, либанске власти су израчунале да је у израелским нападима страдало око 4.000 Либанаца, већином припадника Хезболаха, те да је инфраструктура на југу земље уништена до мере да ће бити потребне деценије да штета бар унеколико санира. Широм земље лутало је око милион избеглица, који су од Хезболаха и Израелаца бежали у безбедније делове Либана.

Израелски Мосад је, тачно на прву годишњицу рата у Појасу Газе, извео две спектакуларне акције против Хезболаха. Средином септембра прошле године, израелски шпијуни детонирали су пејџере и токи-вокије којима су комуницирали оперативци Хезболаха и том приликом убили најмање 100 и ранили око 3.000 припадника ове организације.

На концу, израелски обавештајци поставили су посебно дизајниране предајнике на место на којем су се састајали челници Хезболаха и команданти иранске Раволуционарне гарде, како би бомбе за разбијање бункера експлодирале на тачно одређеној дубини.

У једном од таквих напада, убијени су Насралах, ирански генерал Абас Нилфорушан и командант јужног фронта Хезболаха Али Караки, који је словио за најозбиљнијег кандидата за следећег лидера ове организације.

Неколико дана пошто су припадници Хезболаха из рушевина успели да извуку Насралахово тело, на сличан начин убијен је и његов наследник Хашем Сафедин, а почела је општа бежанија бораца, па је Хезболах са 100.000 бораца сведен на тридесетак хиљада наоружаних људи, чији је приступ новцу и оружју ограничен због серије пораза проиранских снага у региону.

Иако су протеклих месеци били видљиви резултати страних инвестиција, Либан је у протеклих неколико дана поново био упориште друштвених немира, пошто су незадовољни радници палили гуме и жестоко протестовали тражећи повећање примања и пензија.

"Све стране су избегле да нам пруже истинску помоћ и Либанци су поново остављени на ветрометини", рекао је владин званичник дневнику Ел Џамахирија. Сваки пут у претходне три деценије, институционални вакуум у Либану испуњавао је Хезболах.

Мета - Иран

Израел и САД су, од почетка рата у Појасу Газе у два наврата бомбардовали Иран, чији су лидери са неверицом гледали како под израелским притиском, један за другим, падају бастиони смишљени као базе за будући коначни рат са Јеврејима - Сирија, Хезболах и Хамас.

Средином јуна, сат који одбројава време до уништења Израела разнет је у парампарчад пошто је израелски пројектил уништио симбол борбе против јеврејске државе постављен, симболично, на тргу Палестина. Иранци су тврдили да се одбројавање наставља, те да амерички и израелски напади на нуклеарне центре нису причинили значајнију штету.

Операција названа ”Снага лавова” била је заједничка акција Мосада и војне обавештајне службе, у којој су Израелци убили начелника генералштаба Мохамеда Бахерија, команданта Револуционарне гарде Хосеина Саламија и још четворицу високорангираних официра. Ликвидиран је и један од главних преговарача у нуклеарном програму Али Шамхани, те неколико нуклеарних физичара.

Ирански извори, како преноси Ројтерс, навели су да је у бомбардовању и експлозијама бомби постављених под аутомобиле убијено укупно 14 нуклеарних физичара, чиме је удвостручен број страдалих иранских научника у претходне две деценије.

У припремама за напад, Израел је под земљу отерао остатке Хамаса, насмрт препао лидере Хезболаха и у великој мери смањио способност Хута да на било који начин угрозе израелску територију. На концу, пад Асадовог режима уклонио је јединог иранског савезника у арапском свету.

Нападима су се придружили и Американци, који су из бомбардера Б-2 ”спирит” на нуклеарни центар Натанз сручили посебне, 13 тона тешке бомбе уништавање подземних бункера.

Учинак ових напада изазвао је приличан хаос у редовима Трампове администрације, па су убрзо смењени обавештајци који су тврдили да је ирански нуклеарни програм уназађен за свега неколико седмица.

Сам Трамп навео је да си напади били изузетно успешни, те да ће Техерану бити потребне године пре него што достигне ниво обогаћивања уранијума какав је био док бомбе нису уништиле подземне бункере.

Али, у цело замешатељство око стања нуклеарног програма, прошле седмице, умешао се и Фајненшел тајмс, преносећи тврдње неименованих европских званичника да су залихе обогаћеног уранијума у Ирану махом остале нетакнуте.

Наводи се и да се 408 килограма обогаћеног уранијума никада није ни налазило у центру Фордо, комплексу укопаном стотинак метара унутар гранитне планине, чије су улазе Американци затрпали бомбама ГБУ-57.

Инспектори Међународне агенције за нуклеарну енергију тврде да су недељу дана пре почетка видели тај материјал, док шеф те организације Рафаел Маријано Гроси сматра да је "скривен негде око Исфахана".

Иранци су, пак, у знак освете распалили по Катару, гађајући, без великих последица, базу недалеко од Дохе.

Доху су, недавно, гађали и Израелци циљајући шефове Хамаса, али су у ракетном нападу убијени само ниже рангирани припадници ове организације.

Сирија, прогон Асада и потпуно другачији Дамаск

Крајем прошле године на свеопште изнанађење и за свега десетак дана распао се до тада изузетно отпоран режима Башира ел Асада, који је породицу укрцао у авион и одлетео пут Москве.

Сирија, која је деценијама словила за кључну логистичку тачку иранског посредног рата против Израела, тако пала је у руке Абу Мохамеда ел Џоланија, некадашњег команданта Исламске државе и Eл Нусра фронта, салафистичке џихадистичке организације која се годинама жестоко борила против Асада и током ратних сукоба починила серију злочина над Алавитима и хришћанима.

Одмах, име је променио у Ахмед ел Шара и обећао сасвим нову сирију, која неће представљати озбиљну претњу суседним државама, као ни етничким заједницама са којим су џихадисти, од настанка, били у сукобу.

Ел Шара је за неколико седмица по доласку на власт драматично променио идеологију, сматрајући да би промовисањем мултиетничности могао добити неку помоћ од за Сирију већ прилично незаинтересованог Запада.

Панисламизам заснован на џихаду заменио је национализмом, пресликавајући модел који је Реџеп Тајип Ердоган успоставио у Турској, која је ионако главни спонзор Покрета за ослобођење Леванта.

Како би избегли сваку евентуалност, Израелци су одлучили да обилато подрже све његове противнике - пре свих Друзе и сиријске Курде, те сравне са земљом Асадове базе, које би се теоретски могле употребити за неки будући рат.

Битка за Црвено море

Најмање три пројектила погодила су бродове који су, у јануару 2024. године, покушали да се Црвеним морем домогну Израела, што је подигло озбиљну панику међу највећим бродовласницима и Американце натерало да почну да окупљају нови ратни савез како би се супротставили претњи Хута.

Бродови у пламену, амерички разарачи који покушавају да помогну посадама и славодобитнички снимци лансирања пројектила које на друштвене мреже постављају Хути, довели су стање на Црвеном мору до тачке кључања, три месеца пошто је ова јеменска група, у знак солидарности са Палестинцима, најавила блокаду једног од најважнијих светских поморских путева.

Од тада, Хути су у укупно 82 ракетна напада потопили четири теретна брода. Две године после упада Хамаса у Израел, јеменски Хути одржали су се као једина активна иранска прокси армија после низа пораза у Гази, Сирији и Либану.

Трговачки бродови, чији су власници после двадесетак успешних и осамдесетак јалових напада јеменских Хута одлучили да надаље избегавају Црвено море, променили су маршруту тако да ће од Азије до Европе пловити око Рта добре наде, или око 6.000 наутичких миља дуже него пре почетка рата у Појасу Газе.

Овакви потези великих компанија, сматрају аналитичари, не представљају само реакцију на тренутно стање, већ су део стратешких планова који ће важити и током наредне године. Цена прекоокеанског транспорта сада се учетворостручила и достигла је 10.000 долара по контејнеру. Пре само неколико седмица превоз је по контејнеру коштао 2.500 долара.

Пројектили Хута долетели су двадесетак пута и до Израела, који је жестоко одговорио засипајући бомбама луке и градове у којима су се налазили јеменски лидери. Број жртава ових и америчких напада никада није објављен, али се рачуна да је страдало најмање неколико стотина људи.

За две године сукоба, пропало је сијасет мировних иницијатива, што је изазвало озбиљан одијум дела западне јавности према Израелу, изостанак сваке врсте емпатије према страдању Палестинаца и неколико покушаја да се овом злосрећном народу обезбеди било каква будућност.

Амерички председник Доналд Трамп, готово у исто време, предложио је два решења кризе, једно које би обухватало престанак непријатељстава и ослобађање заточених Израелаца и друго, које предвиђа расељавање Палестинаца. Две године од почетка рата, озбиљне шансе за успех има само први Трампов предлог.