Шест ствари које треба да знамо о Аљасци, месту историјског састанка Путина и Трампа

После вишемесечног дипломатског натезања и бројних (не)спретних покушаја да се рат у Украјини што пре оконча за преговарачким столом, Доналд Трамп и Владимир Путин ће се коначно састати тет-а-тет и то на Аљасци.

Некадашња територија Руског царства продата будзашто Американцима пре више од 150 година, у петак ће угостити двојицу председника који ће разговарати о потенцијалном мировном споразуму.

Берингов копнени мост и насељавање Америка

Током последњег плеистоценског леденог доба између Евроазије и Северне Америке постојао је копнени мост који је омогућио и првим хомо сапијенсима да дођу до Аљаске и даље се прошире Северном и Јужном Америком.

Када је ледени покривач кренуо да се топи пре око 15.000 година, преко њега су животиње и први људи населили Северну Америку. Копнени мост је затворен око 10.000 година пре нове ере када је ниво мора порастао.

У наредном периоду све до руске колонизације, домородачко становништво населило је већином приобалне делове Аљаске, не залазећи превише у унутрашњост.

Руска Аљаска

Активна колонизација територије почела је у 18. веку. Руско царство је од 1732. до 1867. године населило Аљаску и велике делове пацифичке обале све до Калифорније.

Петар Велики је 1725. године наложио Витусу Берингу да истражи предео северног Пацифика ради потенцијалне колонизације. Руси су пре свега били заинтересовани за пределе богате крзненим животињама ради трговине и експлоатације.

Испрва у добрим односима са домородачким становништвом, временом су ти односи почели да се нарушавају, највише због преузимања земље и излова животиња. До средине 19. века, профит од руских северноамеричких колонија био је у паду.

Суочен са периодичним побунама домородачког становништва, конкуренцијом, али и политичким и економским последицама пораза у Кримском рату, руски цар Александар Други одлучио је да су северноамеричке колоније прескупе да би се задржале.

Продаја Аљаске

Након катастрофалног пораза у Кримском рату, Александар Други је, како би растеретио и попунио државну касу, наложио да се види могућност продаје државних поседа на Аљасци.

Један од разлога био је и да би у евентуалном будућем рату било веома тешко одбранити те територије од Уједињеног Краљевства.

У ту сврху, Вилијам Х. Сјуард, тадашњи државни секретар САД, започео је преговоре са руским дипломатом Едуардом де Стеклом око куповине Аљаске од САД након Америчког грађанског рата. Сјуард и Стекл су се 30. марта 1867. године договорили о уговору о продаји.

Договорена цена била је 7,2 милиона долара, што је једнако око 130 милиона долара данас. Сенат САД је ратификовао билатерални уговор 15. маја, а амерички суверенитет је правно ступио на снагу на читавом подручју 18. октобра 1867. годинe.

Златна грозница и Зов дивљине

Крајем 19. и почетком 20. века богатство минералима, а посебно племенитим металима изазвало је неколико златних грозница на Аљасци и оближњем Јукону.

У потрази за богатством на Аљаску је стигло хиљаде рудара и досељеника. Само од 1879. до 1920. године на Аљасци је извађено руда у вредности од 460 милиона долара (више од седам милијарди данас).

Масовна колонизација, потрага за бољим животом, рудно богатство и мистика везана за најмлађу америчку северну територију, учинило је Аљаску великом инспирацијом у литератури. Најпознатији у томе био је Џек Лондон, чији су романи о далеком америчком северу постали бестселери широм света, а Бели очњак и Зов дивљине чак делови лектире и код нас.

Од територије до савезне државе, захваљујући Србину

Све до 1959. године Аљаска је имала статус територије. То је све променио адвокат и правник Мајк Степовић, син рудара Марка Стијеповића који је из Рисна дошао у Клондајк 1897. године у потрази за златом.

Гувернер територије Аљаске Бенџамин Френк Хајнцлеман поднео је оставку 1957. године, након чега је на Аљаску стигао државни секретар унутрашњих послова Фред Ситон, који је тражио потенцијалне кандидате.

Иако се Мајк није ни пријавио за ту позицију, Ситон је био веома импресиониран њиме, па га је препоручио у Белој кући. Председник Двајт Ајзенхауер номиновао је Мајка Степовића за гувернера 9. маја, а мандат му је почео 5. јуна 1957. године.

Многи становници Аљаске били су скептични у вези са федералном влашћу и није им се допадала идеја да Аљаска добије статус државе, док Вашингтон није видео велике користи од укључивања огромне, забачене и ретко насељене територије у федералне институције.

Ипак, Мајк Степовић напорно је лобирао широм Аљаске и САД да би придобио подршку, а то је уродило плодом и Ајзенхауер је потписао Закон о државности Аљаске, који је званично проглашена савезном државом 3. јануара 1959. године.

Сара Пејлин и изборна трка 2008. године

Можда и најпознатија особа са Аљаске, посебно у новијој историји, свакако је бивша гувернерка Сара Пејлин, која је постала први политичар са Аљаске која је била национални кандидат у кампањи за председника или потпредседника.

За гувернерку Аљаске је изабрана 2006. године, а оно што ју је „прославило“ јесте што је у августу 2008. године републикански председнички кандидат Џон Мекејн изабрао њу за свог кандидата за потпредседника.

Пејлинова је била прва жена кандидат Републиканске странке за положај потпредседника и друга жена кандидат за потпредседника испред једне од две велике странке у САД уопште.

Мекејн и Пејлинова су на изборима изгубили од кандидатâ Демократске странке Барака Обаме и Џоа Бајдена.