Техерански "андерграунд", или шта се дешава у Ирану док падају бомбе

Ситуација у Ирану је изузетно тешка, продавнице су махом затворене, саобраћај готово и да не тече донедавно претрпаним улицама престонице, описао је стање у Техерану један од индијских студената, чија је евакуација била резултат здруженог подухвата две владе - иранске и индијске.

Осим страних студената, из Техерана је током протеклих неколико дана избегло је неколико десетина хиљада Иранаца, који су аутомобили потражили спас од израелских бомби и дронова.

Али, од тада је саобраћај у потпуности замро, јер више из града не саобраћају ни возови, ни аутобуси, као ни авиони. У граду су остали они који морају, или они који једноставно немају где да побегну.

У централизованом систему какав је ирански, све зависи од Техерана - банке, поште или болнице. Уколико би сви напустили град и држава би стала.

Нетанјахуов сан о смени режима у Ирану

Израелски премијер је, наређујући напад на Иран, рачунао и да ће бомбе отворити могућност за смену режима. Како су прве бомбе падале на Техеран, позвао је Иранце да "устану" и збаце режим "злих угњетача".

Акција израелског врха била је плод уверења да ће Иранци, који су током деценија владавине верских лидера покретали низ протеста - последњи пут пре три године под слоганом "Жене, живот, слобода". Сваки пут, власти су брутално заустављале протесте.

Кријући се од бомби, становници Техерана су се посакривали по склоништима, подземним гаражама и станицама метроа. Упркос страху и јасном противљењу режиму ајатолаха Алија Хамнеија, нација се, чини се, ујединила и настао је потпуно нови Иран.

Тврде да их, док падају бомбе, не интересује ко влада земљом, већ само отпор агресору.

Подземни свет Ирана под бомбама

У развоју ситуације, који нико а понајмање Израелци нису очекивали, створен је нови, паралелни подземни свет у којем становници иранске престонице деле храну, информације и склониште.

На површини, пак, чини се да не функционише ама баш ништа. Не раде сирене за упозоравање на опасност, продавнице су затворене, испред ретких отворених продавница и бензинских пумпи, редови су дугачки.

Рекло би се да је власт ајатолаха Алија Хамнеија на издисају, између осталог јер за више деценија сукова и тензија са Израелом није направила ваљан план заштите цивила у току рата.

Ипак, то није случај. Паралелно са страхом и несигурношћу у људе се, на споредна врата, уселио осећај новооткривене солидарности, испреплетен са растућом паником и драматичним променама свакодневних живота људи.

Спољни притисак, за који је Нетанјаху мислио да би могао представљати окидач бунта, ујединио је Иранце у одбрани земље, чак и оне који према режиму не осећају ни најмање симпатије.

До тренутка када су иранске власти ограничиле приступ интернету, тврдећи да на тај начин онемогућавају акције агената Мосада, славна је постала девојка која дели хладне сокове људима у дугим редовима за бензин.

Солидарност уместо отпора режиму

Ирански историчар Араш Азизи, објаснио је у ауторском текту објављеном у Вашинтон посту, да је бомбардовање ујединило дисиденте који једнако негативно доживљавају режим и спољну агресију.

"Уместо да сруше Врховног лидера, Иранци су се ујединили у солидарности према суграђанима", написао је Азизи.

Тако би убиство Алија Хамнеија имало мало утицаја на развој ситуације у Ирану, јер би се челу државе, брзо, нашао нови верски лидер или би власт, коначно, преузела Револуционарна гарда, чијих 180.000 припадника ионако чини кичму режима.

Готово истовремено, ајатолах Хамнеи је на улице Техерана извео хиљаде људи како би показао снагу отпора израелским нападима. Носили су заставе и слике команданата страдалих током рата са Израелом.

"Смрт Израелу" и "Смрт Америци", викали су, док су слични скупови организовани и у Либану, Ираку и Јемену.

Западне обавештајне службе сматрају да је 2.000 припадника те формације кључ опстанка власти Исламске републике. Још у априлу 1979. године формирао их је ајатолах Хомеини како би одбранили нове вође државе - верске лидере.

Ван Ирана, на њих гледају као немилосрдне утериваче ислама, који хапсе, муче и убијају све противнике режима, укључујући присталице претходне диктатуре, или пак радикалних левичара попут припадника организације Муџахедин е-Калк, који су од њих утекли чак у Албанију.